U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca: AA i BB, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Ljubomir Apro, advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Nedeljkov, advokat iz ..., i tuženog GG iz ..., čiji je punomoćnik Igor Jerković, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2369/16 od 23.06.2016. godine, u sednici održanoj 04.05.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2369/16 od 23.06.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 39/12 od 09.04.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se utvrdi da je ništav kupoprodajni ugovor od 08.11.2011. godine, zaključen između tužilaca sa jedne strane, kao prodavaca i tuženog VV, koji je overen 08.11.2011. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, pod brojem Ov.3 br. ..., te da se na osnovu ove presude ima izvršiti brisanje uknjižbe prava vlasništva u korist tuženog VV na nepokretnostima: porodična stambena zgrada spratnosti Pr+Pk sa zemljištem pod zgradom površine 141 m2, pomoćna zgrada spratnosti Pr i zemljištem pod zgradom površine 31 m2, i njiva 2. klase površine 377 m2, sve na kp.br. ..., upisane u LN ..., KO ..., kao i tužbeni zahtev kojim su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji od 31.08.2012. godine, zaključen između tuženih i overen 31.08.2012. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, pod brojem Ov.3 br. ..., te da se na osnovu ove presude ima izvršiti brisanje uknjižbe prava vlasništva u korist tuženog GG na nepokretnostima: porodična stambena zgrada spratnosti Pr+Pk sa zemljištem pod zgradom površine 141 m2, pomoćna zgrada spratnosti Pr i zemljištem pod zgradom površine 31 m2, i njiva 2. klase površine 377 m2, sve na kp.br. ..., upisane u LN ..., KO ..., a da se tuženi obavežu da tužiocima naknade troškove parničnog postupka. Stavom drugim i trećim izreke obavezani su tužioci da tuženima solidarno naknade troškove parničnog postupka i to VV u visini od 339.625,00 dinara, a tuženom GG 354.625,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je predlog tužilaca za određivanje privremene mere bliže navedene ovim stavom izreke.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2369/16 od 23.06.2016. godine, žalba tužilaca je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena, a odbijen je i zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zadužen kreditom kod banke na osnovu kog je stavljena hipoteka na očevu kuću, a po osnovu zajma od 21.06.2011. godine, dugovao je i DD 3.000 evra. Kako nije imao novca da vrati ove dugove, odlučio je da proda nepokretnosti koje su predmet spora u ovoj pravnoj stvari, čiji je on vlasnik. Međutim, to nije mogao sam da učini zbog odlaska na rad u ..., pa je potpisao specijanu punomoć, koja je overena u Osnovnom sudu u Novom Sadu pod brojem Ov.1.br. ..., kojom je ovlastio ĐĐ da u njegovo ime i za njegov račun može potpisati i overiti ugovor o kupoprodaji ili zameni nevedenih nepokretnosti, da pregovara o kupoprodajnoj ceni, da preuzme novac dobijen od prodaje i preduzme sve druge pravne radnje vezane za prodaju ili zamenu nepokretnosti. Pregovorima oko prodaje ovih nepokretnosti sa tuženim VV, prisustvovala je i tužilja BB, supruga tužioca AA, koji se tada već nalazio u ..., koja je i VV rekla da kuću prodaju zbog finansijskih problema i nemogućnosti da vrate dug, te je na njen predlog dogovoreno da tužioci mogu ostati u kući najduže godinu dana od dana potpisivanja ugovora. Tuženi VV se 7 dana pre zaključenja ugovora čuo putem telefona i sa tužiocem AA, koji mu je rekao da zna za prodaju ovih nepokretnosti i da je sa tim saglasan. U skladu sa postignutim dogovorom ugovornih strana, ugovor je sačinio advokat EE isti je glasno pročitao prisutnima i to tužilji BB, punomoćniku prodavca ĐĐ i kupcu VV, koji nisu tražili dodatna objašnjenja niti su imali primedbe na tekst ugovora, a kojima je primerak ugovora dao i da ga lično pregledaju. Navedena lica su se nakon 30-60 minuta vratila u advokatsku kancelariju, gde im je odštampan dovoljan broj primeraka, a potom su otišli u sud gde je ugovor i overen 08.11.2011. godine. U ugovor je unet predmet ugovora – nepokretnosti koje predstavljaju predmet spora u ovoj pravnoj stvari, kupoprodajna cena od 60.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, konstatacija da je kupoprodajna cena isplaćena u celosti, da je BB, kao supruga prodavca, saglasna sa prodajom ovih nepokretnosti, da kupac stupa u posed kupljene nepokretnosti najkasnije u roku od godinu dana od zaključenja i overe ugovora, a kupcu je data i clausula intabulandi. Nakon overe ugovora kupac VV je tužilji BB dao novac na ime kupoprodajne cene, koji je ona izbrojala i od tog novca izdvojila 3.000 evra koji je dala ĐĐ, na ime vraćanja zajma koji je uzet od njenog supruga DD. Porez na promet apsolutnih prava platio je kupac – tuženi VV, a nakon toga se u katastru upisao kao vlasnik nepokretnosti. Sudovi su utvrdili da tržišna vrednost ovih nepokretnosti, koju je utvrdila Poreska uprava prilikom određivanja poreza na prenos apsolutnih prava, sa neznatnim korekcijama odgovara ugovorenoj kupoprodajnoj ceni.

Kako je kasnije tuženi VV odustao od renoviranja kuće, odlučio je da iste nepokretnosti proda, ponudio ih je tuženom GG, koji je dva puta obišao kuće i dvorište, koje je video samo spolja, proverio stanje vlasništva u katastru, a potom je sa VV, 31.08.2012. godine, zaključio i overio ugovor o kupoprodaji ovih nepokretnosti, takođe za kupoprodajnu cenu od 60.000 evra. Tuženi GG se na osnovu zaključenog ugovora upisao u katastar nepokretnosti kao vlasnik istih, ali nije stupio u posed, jer su se u kući i dalje nalazili tužioci, koji su mu rekli da nisu upoznati sa prodajom, odnosno kupovinom kuće. Kako se tužioci nisu iz kuće iselili ni u naknadno ostavljenom roku od 10 dana, tuženi GG je pokrenuo spor radi njihovog iseljenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev, osnovano nalazeći da u konkretnom slučaju zaključeni ugovori nisu u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima, niti se radi o zelenaškom, fiktivnom ili simulovanom ugovoru, pa nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 103, 141. i 66. Zakona o obligacionim odnosima, da bi se isti smatrali ništavim.

Ugovor od 08.11.2011. godine, zaključen je u pismenoj formi, a ugovorom je utvrđen predmet kupoprodaje i kupoprodajna cena, potpisale su ga obe parnične strane, s tim što je u ime i za račun kupca ugovor popisala ĐĐ, na osnovu overenog specijalnog punomoćja, u skladu sa odredbom člana 90. ZOO. Ugovor je i overen pred sudom, pa je isti zaključen u skladu sa članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti. Pri tom, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja sudovi pravilno zaključuju da se ne radi o fiktivnom ugovoru (prikriveni ugovor o zajmu, kako to tvrde tužioci), već da je prava volja ugovornih strana bila zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, što potvrđuje kako overeno specijalno punomoćje kojim je tužilac AA ovlastio ĐĐ na zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, tako i način realizacije ovog ugovora, posebno u delu izvršenja ugovora od strane kupca – tuženog VV.

Promet nepokretnosti koje čine predmet kupoprodaje nije zabranjen ni jednim pozitivno pravnim propisom, niti je u suprotnosti sa dobrim običajima i javnim poretkom, pa se, imajući ovo u vidu, ne može govoriti ni o ništavom ugovoru, u smislu člana 103. ZOO.

Pored ispunjenja formalnih uslova za pravnu valjanost zaključenog ugovora, sudovi su utvrdili i da je isti sačinjen u skladu sa postignutom saglasnišću volja ugovornih stranaka, te da je kupoprodajna cena tužiocu AA isplaćena – predajom novca njegovoj supruzi, tužilji BB. Kako su tužioci na ovaj način primili ugovoreni iznos na ime kupoprodajne cene, to iz navedenog ne proizlazi da se radi o fiktivnom ili simulovanom ugovoru (u smislu člana 66.ZOO), a tužioci (na kojima je teret dokazivanja), u toku postupka nisu izneli navode niti su dostavili dokaze koji bi upućivali na suprotan zaključak.

Sporni ugovor o kupoprodaji od 08.11.2011. godine, jeste zaključen u vreme kada je tužilac AA imao finansijskih problema, ali prilikom njegovog zaključenja tuženi VV, kao kupac, nije koristio stanje nužde ili teške materijalne situacije ovog tužioca, kao prodavca, niti je kupoprodajna cena bila u nesrazmeri sa tržišnom vrednošću nepokretnosti koja je bila predmet ugovora, a posebno nije bila u očiglednoj nesrazmeri, pa sudovi osnovano zaključuju da nisu ispunjeni uslovi iz člana 141. stav 1. ZOO, da bi se ovaj ugovor mogao smatrati zelenaškim.

Imajući ovo u vidu, proizilazi da ugovor o kupoprodaji od 08.11.2011. godine, predstavlja pravno valjan pravni posao, na osnovu koga je izvršen prenos prava svojine sa tužioca AA na tuženog VV, kao kupca, koji je po tom osnovu i upisom svog prava svojine na kupljenim nepokretnostima, na zakonit način, u skladu sa odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa (“Sl. list SFRJ” br. 6/80, … “Sl. glasnik RS” br. 29/96 i 115/05) postao vlasnik istih.U tom svojstvu,odnosno kao vlasnik nepokretnosti,tuženi Ljuba Bogičević je u granicama svojih ovlašćenja, u skladu sa odredbom člana 3. stav 2 istog Zakona, na zakonit način njima raspolagao, zaključenjem i overom ugovora o kuprodaji od 31.08.2012. godine, sa tuženim GG, kao kupcem, iz čega proizilazi da se i u ovom slučaju radi o pravno valjanom pravnom poslu, jer je isti zaključen u zakonom propisanoj formi, te nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom ili dobrim običajima, čime nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. ZOO, za njegovu ništavost, što tužbeni zahtev i u ovom delu čini neosnovanim, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sudovi, pravilnom primenom materijalnog prava nalaze da je neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ništavi ugovori o kupoprodaji nepokretnosti, zaključeni i overeni pred sudom 08.11.2011. i 31.08.2012. godine, jer tužioci nisu dokazali da su nastupili uslovi iz člana 103, 141. i 66. Zakona o obligacionim odnosima, koji bi sporne ugovore činili ništavim.

Prilikom odlučivanja, Vrhovni kasacioni sud nije cenio navode revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, jer se njima zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić