Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 320/24 od 12.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena navedena prvostepena presuda u četvrtom i petom stavu izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta su rešenja sadržana u drugom i trećem stavu izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela koji se odnosi na supružansko izdržavanje i troškove postupka, tužena-protivtužilja Tatjana Paunković blagovremeno je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitnih povreda odredaba parničnog postpuka i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac-protivtuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a ni povrede iz stava 1. tog člana zakona koje bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke. Navodima revizije se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, učinjenu pred drugostepenim sudom, međutim ta bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, u smislu odredbe člana 407. stav 2. tačka 2. istog zakona. U ovoj pravnoj stvari, drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i na valjanim razlozima zasnovao ocenu o pravnom značaju bitnih činjenica čija tačnost nije dovedena u pitanje, ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, te postupio u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zasnovale vanbračnu zajednicu u 2009. godini, brak su zaključili 06.06.2015. godine, a do faktičkog prestanka zajednice života supružnika došlo je u oktobru 2021. godine. Tužena se tada iselila iz stana u kojem je živela sa tužiocem, prešla je kod svoje majke sa kojom zajedno stanuje i majci pruža potrebnu negu i pomoć kao osobi zavisnoj od takve pomoći i nege. Njena majka ostvaruje penziju od 30.000,00 dinara mesečno. Tuženoj kao zaposlenoj u preduzeću tužioca „...“ DOO, prestao je radni odnos otkazom ugovora o radu, te je od avgusta 2022. godine nezaposlena i ne ostvaruje prihode. Od novembra 2022. godine prijavljena je na birou rada kao nezaposleno lice. Tužilac je vlasnik i direktor navedenog preduzeća u kojem je zaposlen, sa datim podatkom da ostvaruje zaradu u iznosu od 100.000,00 dinara mesečno. Zbog zdravstvenih problema tuženi za terapiju na mesečnom nivou izdvaja oko 10.000,00 dinara, ne poseduje nepokretnosti, aktuelno živi u iznajmljenom stanu sa svojom devojkom, zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica nema. Tužena je u istom preduzeću bila radno angažovana na poslovima ... . U sprovedenom postupku nije dokazala da ima gubitak ili ograničenje radne sposobnosti odnosno da je usled bolesti ili invalidnosti nesposobna da svojim radom ostvari sredstva za svoje izdržavanje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužena nema pravo na supružansko izdržavanje pošto nije nesposobna za rad, pa je zahtev za supružansko izdržavanje odbijen kao neosnovan, uz ocenu da nisu ispunjeni uslovi kumulativno propisani odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, za obavezivanje tužioca da doprinosi izdržavanju tužene.

Odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima.

Na osnovu relevantnih činjenica, drugostepeni sud je zaključio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi kumulativno propisani citiranom odredbom zakona za obavezivanje tužioca da doprinosi izdržavanju tužene, imajući u vidu da je ona sposobna za rad i da svojim radom može da stekne potrebna sredstva za izdržavanje, a okolnost da nije preduzela ni jednu radnju kojom bi svoju materijalnu situaciju poboljšala radnim angažovanjem uz naknadu ukazuje da takvim postupanjem nije iskoristila mogućnost sticanja sredstava za sopstveno izdržavanje.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.

Kod ocene da li supružnik koji traži izdržavanje nema sredstava za život, odnosno nema mogućnosti da ih stiče, relevantne su okolnosti koje su propisane imperativnom odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona. Naime, samo supružnik koji je nesposoban za rad ima pravo na izdržavanje na teret drugog supružnika, pod uslovom da je nezaposlen i materijalno neobezbeđen i ako drugi supružnik ima mogućnosti da tu zakonsku obavezu izvršava. U konkretnom slučaju, tužena ima očuvanu radnu sposobnost, što znači da je sposobna za rad. Tužena u reviziji ukazuje da je nezaposlena, međutim, pošto je radno sposobna, pravilan je zaključak drugostepenog suda da ona svojim radom može da stekne sredstva koja su joj potrebna za izdržavanje.

Na drugačiju ocenu o pravu koje se ostvaruje pod uslovima propisanim u članu 151. stav 1. Porodičnog zakona, uticaja ne mogu imati ostali navodi revizije koji se odnose na zdravstveno stanje majke tužene i potrebu njene nege, finansijskoj situaciji tužioca i njegovom postupanju vezano za otkazni razlog zbog kojeg tužilja nije mogla da ostvari naknadu za slučaj nezaposlenosti od Nacionalne službe za zapošljavanje i u pogledu imovinskih raspolaganja tokom trajanja zajednice života stranaka. Ovim navodima nije dovedena u pitanje ocena o neispunjenju uslova iz člana 151. stav 1. Porodičnog zakona. Stoga, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti pravnosnažne presude o odbijanju zahteva tužene za supružansko izdržavanje. O tom zahtevu je pravilno odlučeno, a pravilna je i odluka o troškovima postupka.

Ocenivši da se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužene i odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan, jer troškovi odgovora na reviziju nisu nužni za vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković