U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., pravnog sledbenika pokojnog BB, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koje zastupa Državni pravobranilac sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude održanoj 12.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 1886/17 od 17.05.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu broj P 155/16 od 02.11.2016. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj kao pravnom sledbeniku pokojnog BB na ime izgubljene dobiti isplati 238.019,00 dinara na ime štete zbog neobrađivanja imovine i 110.719,36 evra na ime izgubljene dobiti – zarade obavljanjem poslova hausmajstora u Nemačkoj sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka. Obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 374.500,00 dinara, u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 1886/17 od 17.05.2018. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu te je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužilje na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/05, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), jer je tužba u ovom sporu podneta 28.09.2004. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pokojni BB koji je umro ...2013. godine, a čiji je pravni sledbenik njegova supruga, ovde tužilja, bio je neosnovano lišen slobode u periodu od 30.01.1994. godine do 14.02.2000. godine. Protiv njega je vođen krivični postupak zbog sumnje da je izvršio krivično delo ubistva u kome je pokojni BB pravnosnažno oslobođen optužbe da je ubio svoju suprugu (presudom Okružnog suda u Požarevcu broj K 190/2000 od 02.11.2000. potvrđenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž 181/01 od 05.03.2002. godine). Pokojni BB je vodio parnični postupak sa zahtevom za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog toga što je neosnovano boravio u pritvoru šest godina i 15 dana. Postupak za naknadu nematerijalne štete je razdvojen, tako da je pravnosnažno okončan i pokojnom BB je dosuđena pravična novčana naknada nematerijalne štete (presuda Okružnog suda u Beogradu broj Gž 342/05 od 09.02.2005. godine).

U odnosu na zahtev za naknadu materijalne štete je utvrđeno da je sada pokojni suprug tužilje živeo u selu ... sa roditeljima gde je njegov otac posedovao zemlju koju je obrađivao zajedno sa BB. Nakon očeve smrti BB je postao vlasnik polovne njegovih nepokretosti po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, a nasledio je još trećinu očeve zaostavštine. U Nemačkoj je bio na privremenom radu od 1970. godine bavići se stolarskim zanatom, a počev od 1985. godine je sve češće dolazio u Srbiju gde je obrađivao porodično imanje. Oglašen je invalidom rada sa 50 % invaliditeta (ostao je bez četiri prsta na ruci), po kom osnovu je ostvario pravo na invalidsku penziju sa pravom na isplatu rente od strane osiguravajućeg zavoda u SR Nemačkoj koju je primao od 01.01.1989. godine. Pokojni BB je obrađivao tri njive, angažovao je i tuđu radnu snagu i iznajmljivao mašine radi obrade zemljišta i to plaćao ili gotovim novcem ili letinom. Voćnjak (pretežno je gajio šljive, kruške, jabuke, trešnje i dunje) je koristio uglavnom za sopstvene potrebe. Krajem decembra 1993. godine pokojni BB je pregovarao sa suprugom vlasnice Stomatološke klinike „VV“ koji mu je saglasno tada postignutom usmenom dogovoru, uputio pisanu ponudu 10.01.1994. godine i pozvao ga da počev od 01.03.1994. godine obavlja posao domara u njihovoj klinici. Do realizacije pomenutog dogovora nije došlo jer je BB uhapšen krajem januara 1994. godine. Za vreme dok je boravio u pritvoru njegovo imanje nije obrađivano čak ni od strane rodbine koja mu je inače ranije pomagala. Na okolnost izmakle dobiti obavljena su dva veštačenja. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka inženjera poljoprivrede dat je na osnovu statističkih i prosečnih pokazatelja prinosa za područje u kome se i nalazi navedeno imanje, uz pretpostavku optimalnog ulaganja, pa je izgubljena dobit procenjena na iznos od 238.019,00 dinara. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke koji je pošao od toga da je istinit iskaz BB (saslušanog kao tužioca) da bi mu bila isplaćivana zarada od 2.200 DEM mesečno, izračunao da bi izgubljene zarada za vreme od kada je tužilac mogao da počne da radi u Nemačkoj 01.03.1994. godine, pa do 05.03.2000. godine bila 110.719,36 evra.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje na osnovu člana 154, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima jer su zaključili da izvedeni dokazi ne ukazuju na kontinuitet u bavljenju poljoprivredom od strane BB pri čemu je cenjena činjenica da on nije posedovao sopstvenu mehanizaciju za obradu zemlje i da je morao da angažuje druga lica, te da je dosta vremena boravio u Nemačkoj. Cenili su da je sudski veštak za oblast poljoprivrede nalaz dao na osnovu statističkih parametara i prosečnih pokazatelja za određeno područje, a ne na osnovu egzaktnih podataka o zemljištu na kojem je suprug tužilje bio vlasnika i kulturi koju bi eventualno gajio, te su zaključili da po ovom osnovu izgubljena dobit nije dokazana. U pogledu izgubljene dobiti koja se odnosi na eventualnu zaradu koju bi BB ostvario radeći na poslovima hausmajstora u Nemačkoj, nižestepeni sudovi nisu prihvatili tvrdnju da bi mu zarada iznosila 2.200 DEM, da pokojni BB, a ni tužilja, nisu priložili sudu bilo koji dokaz da bi se BB zaista zaposlio i da bi ostvario takvu zaradu, pa su ocenili da ni u tom delu nije dokazano postojanje izgubljene dobiti.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se revizijom neosnovano pobija pravilna primena materijalnog prava. Postavljanje pitanja šta bi pokojni BB radio da nije bio lišen slobode i da bi svakako nešto i negde radio i ostvario neku zaradu, a da je boravkom u pritvoru morao da pretrpi i neku materijalnu štetu je suvišno u situaciji kada je pokojni BB bio invalid (umanjena radna sposobnost od 50 %) i primao invalidsku penziju u Nemačkoj koja mu za vreme pritvora nije bila uskraćena. Tužilja nije dokazala da bi njen pokojni suprug ostvario prihod na poljoprivrednom zemljištu koje je povremeno obrađivao jer je pre lišenja slobode više vremena provodio u Nemačkoj nego na selu, a pogotovo pri tvrdnji da bi on u Nemačkoj i radio kao hausmajstor da nije bio pritvaran. Pokojni BB nije imao ni poljoprivrednu mehanizaciju, a ni dovoljno fizičko prisustvo za obradu zemljišta, te je angažovao druga lica koja je plaćao. Što se tiče izgubljene zarade na poslovima hausmajstora u Nemačkoj tužilja nije dokazala ni da bi pok. BB sa statusom koji je imao u toj državi imao mogućnosti da legalno zasnuju radni odnos u zubnoj ordinaciji, kao ni koliku zaradu bi ostvario u slučaju faktičkog rada sa preostalom radnom sposobnošću. Gola tvrdnja da se radi o iznosu od 2.200 DM mesečno, kao i da bi bio radno angažovan od 01.03.1994 do 05.03.2000.godine, koja nije potkrepljena ni jednim drugim dokazom, pravilno nije prihvaćena od strane nižestepenih sudova.

Tačan je revizijski navod da pok. suprug tužilje kao neosnovano pritvarano lice ima pravo na naknadu kako materijalne, tako i nematerijalne štete (koju je ostvario), jer to propisuje član 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ broj 70/2001, 68/2002, „Službeni glasnik RS“ broj 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007 i 72/2009 i 76/2010, koji je prestao da važi 01.10.2013. godine) te član 584. stav 2. sada važećeg ZKP, kao i Zakon o obligacionim odnosima, međutim za ostvarenje prava iz citiranih zakona je nužno da se dokaže da je šteta nastala i u kojoj visini, a što tužilja u konkretnom slučaju nije uspela. Tužilja inače u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud detaljno i jasno izjasnio i koje prihvata i ovaj sud.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 404. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić