Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, radi potrebe ujednačavanja sudske prakse o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku zaposlenima u preduzećima sa većinskim udelom društvenog, odnosno državnog kapitala.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Vranju I 434/19 od 27.08.2019. godine, utvrđeno je da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/08. Tužilja je, u svojstvu izvršnog poverioca, sa drugim izvršnim poveriocima, podnela izvršnom sudu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika HK PK „Jumko“ A.D. Vranje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vlasotincu P 237/07 od 10.12.2007. godine, radi naplate minimalne zarade i troškova postupka, a izvršni sud je rešenjem I 1470/08 od 03.09.2008. godine odredio predloženo izvršenje. Od donošenja rešenja o izvršenju nijedna radnja u cilju sprovođenja izvršenja nije sprovedena. Dana 07.02.2019. godine, Osnovni sud u Vranju doneo je rešenje I 722/18, kojim je prekinuo izvršni postupak i odredio da će se isti nastaviti nakon pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 27/18, obzirom da je taj sad doneo rešenje kojim je usvojen unapred pripremljeni plan reorganizacije izvršnog dužnika sa izmenama i dopunama, kojima je predviđena konverzija potraživanja prema izvršnom dužniku u kapital izvršnog dužnika. Prema prikazu vlasništva dužnika sa sajta Centralnog registra hartija od vrednosti, većinski akcionari izvršnog dužnika HK PK „Jumko“ A.D. Vranje su: Akcijski fond Republike Srbije, Fond za razvoj RS i RF PIO sa učešćem od 62,75% akcija.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje, jer su zaključili da nema uslova za objektivnu odgovornost tužene za nastalu imovinsku štetu tužilje pošto izvršni dužnik nije u stečaju, a u konkretnom slučaju se radi o imovinskoj šteti koju je tužilja dužna da dokazuje u tom smislu da je šteta nastala kao posledica dugotrajnog trajanja postupka sudske zaštite, odnosno da se imovinska šteta može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa tom povredom prava, primenom pravila o adekvatnoj uzročnosti, jer nije svaki uzrok dovoljan, već samo onaj koji je adekvatno podoban da dovede do nastanka imovinske štete.

Po stanovištu revizijskog suda, materijalno pravo u ovom sporu nije pravilno primenjeno.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno- posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom.

U konkretnom slučaju, utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja i podnela je tužbu za naknadu te štete. Svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, pa nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno u članu 58. stav 1.

Ustava Republike Srbije. Dakle, tužena je objektivno odgovorna za štetu koju je tužilja, kao zaposlena u privrednom društvu sa većinskim državnim kapitalom, bez svoje krivice pretrpela, tako što nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom postupku, a pravnosnažnim rešenjem utvrđeno je da joj je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega su nižestepene presude morala biti preinačene.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako je tužilja uspela u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju joj troškovi postupka, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu. Tužilji pripada na ime sastava tužbe iznos od 9.000,00 dinara, za pristup na dva održana ročišta iznos od po 10.500,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 18.000,00 dinara i za sastav revizije iznos od 27.000,00 dinara, prema važećoj AT, kao i iznos od po 4944,56 dinara na ime takse na žalbu i drugostepenu presudu i iznos od 9.889,12 dinara na ime takse na reviziju, prema TT.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković