U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Boris Bačvanski, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi zaštite od diskriminacije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 873/2018 od 12.09.2018. godine, u sednici veća održanoj 24.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 873/2018 od 12.09.2018. godine, kao neosnovana.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po reviziji, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 959/16 od 17.07.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužena preko sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu Konstantina Mitića Vrankića u predmetu P. br. 8988/11 i sudija Apelacionog suda u Beogradu Slađane-Nakić Momirović, kao predsednika veća i Nevenke Romčević i Marine Jakić, kao članova veća, u predmetu Gž 6190/12, izvršila teški oblik diskriminacije prema tužilji iz člana 13. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, te da se nakon pravnosnažnosti presuda objavi u dnevnom listu „Politika“ na teret tužene. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 873/2018 od 12.09.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Tužilja je preko punomoćnika advokata blagovremeno izjavila reviziju protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, iz razloga navedenih u članu 407 ZPP, koje nije bliže označila. 

Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija dozvoljena prema članu 403. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 87/18), a ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom, tužilja je 27.04.2011. godine podnela tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete, zasnovanu na navodima o nesavesnom radu dvoje imenovanih sudija Ustavnog suda u dva označena predmeta tog suda. Po toj tužbi parnica je vođena pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu koji je presudom P. 8988/11 od 09.07.2012. godine odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, zatim je Apelacioni sud u Beograd presudom Gž. 6190/12 od 13.02.2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio navedenu prvostepenu presudu, a Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 1589/2014 od 17.12.2014. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje.

U ovoj parnici, pokrenutoj tužbom podnetom 16.06.2016. godine, presudama nižestepenih sudova odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za traženo utvrđenje o izvršenoj diskriminaciji prema tužilji, odlukama donetim od strane sudija koje su postupale u prethodno vođenoj i okončanoj parnici između istih stranaka. Razlozi su ti da tužilja nije diskriminisana u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8988/11 i postupku pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 6190/12 po nekom ličnom svojstvu, da je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilje rezultat primene materijalnog prava i da tužilja ničim nije dokazala da je postupanje sudija bilo diskriminatorsko prema njoj lično, odnosno obzirom na neko njeno lično svojstvo. O primeni materijalnog prava dato je iscrpno obrazloženje koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilno i nepotrebno ga je ponavljati.

Revizijom se nastoji osporiti pravilnost primene materijalnog prava. Navodi o nejednakosti položaja i moći zaposlene u privatnoj firmi u odnosu na poslodavca sa velikim kapitalom, ne spadaju u domen činjenica od uticaja na ishod ovog spora. Predmet zahteva u ovoj parnici odnosi se na prethodno vođenu parnicu protiv Republike Srbije radi naknade nematerijalne štete, a ne na parnicu radi naknade izgubljene zarade, koju tužilja pominje u reviziji, iznova navedeći zamerke na postupanje Ustavnog suda RS.

Za odluku o tužbenom zahtevu merodavne su činjenice na kojima je tužbeni zahtev zasnovan. Činjenični osnov tužbenog zahteva ne može se dopunjavati u revizijskom postupku. Zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja revizija ne može da se izjavi ( član 407. stav 2. ZPP).

Svako ko smatra da je diskriminisan može pokrenuti postupak radi zaštite od diskriminacije. U svakom konkretnom slučaju, ceni se da li je u pitanju diskriminatorsko postupanje, prema činjenicama koje se u postupku utvrde i rezultatu raspravljanja o pitanjima uslovljavajućim za primenu materijalnog prava.

Tužilja nije dokazala ni na nivou verovatnog da je ishod postupaka uzrokovan nekim od njenih ličnih svojstava, odnosno nije dokazala postojanje bitnog elementa pojma diskriminacije.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom RS (član 21) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009). U smislu člana 2 tačka 1) navedenog zakona, diskriminacija i diskriminatarsko postupanje predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na ličnim svojstvima ili pretpostavljenim ličnim svojstvima (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu,...). Oblici diskriminacije propisani su u članu 5. navedenog zakona, sa zajedničkom karakteristikom da se određeno lice zbog ličnog svojstva stavlja u nepovoljniji položaj. Za utvrđenje o diskriminaciji zahteva se da je tražilac zaštite zbog svog ličnog svojstva ili pretpostavljenog ličnog svojstva stavljen u nepovoljniji položaj. Za utvrđenje o diskriminaciji u postupcima pred organima vlasti u smislu člana 15. ovog zakona, zahtevaju se i uslovi da postoji povreda prava na jednak pristup i jednaku zaštitu prava pred sudovima i organima javne vlasti. Ovih elemenata u konkretnom slučaju nema.

Nezadovoljstvo stranke obrazloženjem odluka Ustavnog suda i sudova opšte ili posebne nadležnosti, isto kao i nezadovoljstvo ishodom postupaka, ne predstavlja osnov sa kog bi osnovan bio zahtev za utvrđenje o diskrimanaciji, kakvo tužilja traži, bez ikakvog realnog uporišta isticanju o diskriminatorskom postupanju sudova i sudija u odnosu na ličnost tužilje.

Revizija nije osnovana u pobijanju pravnosnažne presude kojim je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom presudom pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Prema ishodu postupka po reviziji, tužilji ne pripada naknada troškova ovog postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić