U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG, svi iz ..., i DD iz ... kod ..., čiji je zajednički punomoćnik Zdravko Krstić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Viši sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi isplate, odlučujući o revizijama tužilaca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3636/18 od 08.11.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 12.07.2019. godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3636/18 od 08.11.2018. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3636/18 od 08.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8582/17 od 13.02.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da isplati tužiocima na ime troškova krivičnog postupka u predmetu K.Po2 18/11 18/11 ukupan iznos od 21.929.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.02.2014. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka u iznosu od 1.220.125,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova izvršenja pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3636/18 od 08.11.2018. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8582/17 od 13.02.2018. godine tako što je obavezana tužena da na ime troškova krivičnog postupka u predmetu K.Po2 18/11 isplati svakom tužiocu po 2.882.800,00 dinara, odnosno ukupno 14.414.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 13.02.2018. godine, kao dana donošenja prvostepene presude, do isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev za isplatu zatezne kamate za period od 08.02.2014. godine do 12.02.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos od još 8.021.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.02.2014. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima (iz stava drugog prvostepene presude) tako što je obavezana tužena da plati tužiocima parnične troškove u iznosu od 424.664,00 dinara sa zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom četvrtim izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na članove 403. i 404. Zakona o parničnom postupku.

Reviziju je izjavila i tužena putem zakonskog zastupnika, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 403. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud o reviziji tužilaca nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), jer je u ovom slučaju revizija tužilaca, na čiju štetu je preinačena prvostepena presuda, dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredaba o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužilaca se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti shodno članu 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužioci su presudom Višeg suda u Beogradu Kpo2 18/11 od 19.09.2012. godine oglašeni krivim za ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ, a u odnosu na određene radnje za isto delo su oslobođeni od optužbe. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1-po2 2/13 od 13.11.2013. godine prvostepena presuda je potvrđena u oslobađajućem delu, dok je u osuđujućem delu preinačena tako što su tužioci oslobođeni optužbe. Ovom presudom je odlučeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, bez utvrđenja iznosa troškova. Sve tužioce je zastupao advokat Zdravko Krstić kao izabrani branilac i to tužioce DD i GG od pokretanja postupka 26. i 27. decembra 2008. godine, a sve tužioce u istrazi i do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. Branilac okrivljenih je 07.02.2014.godine podneo Višem sudu u Beogradu zahtev za troškove okrivljenih opredeljene tim podneskom u ukupnom iznosu od 20.891.000,00 dinara, obuhvatajući troškove odbrane okrivljenih u prvostepenom postupku i na javnim sednicama i pretresima pred drugostepenim sudom. Troškovnik je ispravljen podneskom od 07.04.2014. godine utoliko što su iz njega izostavljeni troškovi nastali pred drugostepenim sudom, dok je na ime troškova prvostepenog postupka traženo 20.111.000,00 dinara. Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Kž1 po2 2/13 od 28.04.2014. godine (ispravljenim 14.05.2014.godine) odlučio da se braniocu okrivljenih advokatu Zdravku Krstiću isplate troškovi nastali pred tim sudom u iznosu od ... dinara, u roku od 60 dana. Ovaj sud je prihvatio priložena punomoćja kojim su okrivljeni ovlastili branioca da primi isplatu na svoj tekući račun. Ista punomoćja su podneta i uz zahtev za isplatu troškova prvostepenog postupka. Međutim, prvostepeni sud je posumnjao u punomoćja kojim su okrivljeni ovlastili branioca da u njihovo ime i za njihov račun primi isplatu troškova. Na zahtev suda, vlastodavci su se izjasnili da su ovlastili branioca da u njihovo ime i za njihov račun podnese zahtev za troškove postupka, ali da ga nisu ovlastili za prijem isplate, već da su se sa njim dogovorili da u vezi isplate sačine poseban ugovor. Na osnovu ovakvog izjašnjenja okrivljenih i sprovedenih provera, prvostepeni sud je ocenio da je zahtev nepotpun jer branilac nije podneo uredno ovlašćenje za naplatu troškova okrivljenih, pa je rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpo2 18/11 od 26.05.2014. godine odbačen zahtev branioca, advokata Zdravka Krstića, za isplatu troškova okrivljenih nastalih u postupku pred tim sudom na osnovu člana 229. stav 3. ZKP. Žalba na ovo rešenje je odbijena rešenjem vanraspravnog veća istog suda Kvpo2 27/14 od 27.06.2014. godine. Okrivljeni su podnescima od 19.05. i 20.05.2014. godine dostavili sudu brojeve svojih tekućih računa otvorenih kod ... banke i ... banke u ..., sa zahtevom za uplatu troškova postupka. O ovim zahtevima okrivljenih da se troškovi po troškovniku koji je sudu predao njihov branilac isplate na njihove tekuće račune nije doneta nikakva odluka u roku od tri meseca, zbog čega je advokat Zdravko Krstić dana 26.08.2014. godine, u svojstvu punomoćnika tužilaca, podneo tužbu i pokrenuo parnični postupka za ostvarivanje potraživanja na ime neisplaćenih troškova vođenog i okončanog krivičnog postupka. Tužiocima je bilo stavljeno na teret krivično delo za koje je predviđena kazna zatvora od 15 godina, pa nagrada za stupanje na održanom glavnom pretresu, odbranu u istrazi, za prisustvo radnjama prepoznavanja ili saslušanju u policiji iznosi po 61.500,00 dinara, za neodržanu procesnu radnju po 31.500,00 dinara, za žalbu na presudu 120.000,00 dinara, za žalbu na rešenje o određivanju ili produženju pritvora 60.000,00 dinara, za ostale podneske 30.000,00 dinara, za razgovor sa okrivljenim koji je lišen slobode 30.000,00 dinara, a kada branilac zastupa više okrivljenih nagrada se za svakog sledećeg zastupanog uvećava za 50%, po tarifnim brojevima 1. do 7. AT. U granicama opredeljenog troškovnika istaknutog u krivičnom postupku, utvrđeno je koji su sve troškovi bili potrebni tužiocima kao okrivljenima u vezi odbrane, isti su detaljno navedeni i obračunati u činjeničnom stanju pobijane presude sa navođenjem svih preduzetih procesnih radnji od strane branioca okrivljenih za koje je postavljen zahtev za naknadu troškova, te je utvrđeno da ukupni troškovi iznose 14.414.000,00 dinara, odnosno za svakog tužioca po 2.882.800,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužioci, kao okrivljeni u odnosu na koje je vođen i okončan krivični postupak pravnosnažnom oslobađajućom presudom kojom je određeno da troškovi tog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, imaju pravo na naknadu ovi troškova u parničnom postupku protiv Republike Srbije shodno odredbi člana 265. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku, budući da je utvrđeno da su postavili zahtev za naknadu troškova odbrane u krivičnom postupku o kojem postupajući sud nije doneo nikakvu odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva. Međutim, i pored pravilnog zaključka prvostepenog suda o postojanju osnova obaveze tužene, drugostepeni sud je u žalbenom postupku pravilno našao da je prvostepeni sud zbog pogrešne primene relevantnih odredaba ZKP o troškovima postupka i važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, izveo pogrešan zaključak o iznosu troškova, odnosno visini potraživanja tužilaca, što je drugostepeni sud pravilno uočio i korigovao u pobijanoj odluci snižavajući iznos dosuđenih troškova odbrane tužilaca, dajući za svoju odluku obrazloženje sa jasnim, dovoljnim i razumljivim razlozima koje u svemu prihvata i revizijski sud.

Tužioci u navodima svoje revizije izražavju suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog suda u pobijanoj odluci i u suštini osporavaju obračun troškova drugostepenog suda, kao i momenat docnje tužene kao dužnika.

Naime, troškovi krivičnog postupka regulisani su Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11,...35/19, u daljem tekstu: ZKP) i definisani su u članu 261. kao izdaci učinjeni povodom postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka, uz taksativno navođenje šta sve obuhvataju troškovi krivičnog postupka, gde su, između ostalog, u tački 7) obuhvaćeni nagrada i nužni izdaci branioca. Odredbama člana 262. regulisano je odlučivanje o troškovima postupka, gde je u stavu 2. propisano da se podaci o visini troškova i zahteva za njihovu naknadu mogu podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja iz stava 1 ovog člana. Naknada troškova iz budžetskih sredstava regulisana je članom 265., gde je u stavu 1. propisano, između ostalog, da kada se okrivljeni oslobodi od optužbe, kao u konkretnom slučaju, izreći će se u presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačke 1) do 6) ovog zakonika, nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca i punomoćnika (član 103.stav 3.), kao i nagrada veštaka i stručnog savetnika, padaju na teret budžetskih sredstava suda. U stavu 6. istog člana predviđeno je da ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ovog člana ne bude usvojen ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanje ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije.

Polazeći od citiranih zakonskih odredbi, drugostepeni sud je pravilno zaključio da se potraživanjem iz člana 265. stav 6. ZKP o kojem se odlučuje u parničnom postupku smatraju samo nagrade i nužni (potrebni) izdaci koji su opredeljeni podnetim zahtevom za njihovu naknadu – troškovnikom u krivičnom postupku, a koji nije usvojen ili o kojem krivični sud nije odlučio. Troškove za radnje koje nisu opredeljene po osnovu i visini troškovinikom u krivičnom postupku, okrivljeni kao tužilac ne može naknadno potraživati ni u parničnom postupku, niti mu isti mogu biti dosuđeni mimo troškovinika ukoliko ih potražuje. Takođe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno odmerio visinu troškova u skladu sa advokatskom tarifom važećom u vreme preduzimanja radnji u krivičnom postupku, izloživši u pobijanoj odluci jasnu i detaljnu analizu troškova i metodologiju njihovog obračuna. U pogledu početka toka zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova, pravilno je drugostepeni sud odredio ovu vrstu kamate od dana donošenja prvostepene presude, jer je to momenat kada je utvrđena visina obaveza i koja je od tada postala poznata tuženoj kao dužniku, pa se smatra da je ista od tada u docnji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 26.08.2014. godine radi isplate troškova krivičnog postupka, a vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je 2.882.800,00 dinara, koliko ja dosuđeno svakom tužiocu ponaosob, a koji su formalni suparničari i shodno tome samostalne stranke u parnici shodno članu 209 ZPP, pa se njihovi zahtevi ne sabiraju, već je za pravo na izjavljivanje revizije merodavna vrednost svakog pojedinačnog zahteva od 2.882.800,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe od 117,71 dinara za 1 evro, predstavlja dinarsku protivvrednost od 24.491 evra.

Imajući u vidu izneto, odnosno da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Prilikom ocene dozvoljenosti revizije tužene, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda, ali ne na štetu tužene, pa nalazi da se u konkretnom slučaju revizija tužene ne može smatrati dozvoljenom ni primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Po ovom osnovu revizija se smatra dozvoljenom samo kada je pobijanom drugostepenom odlukom prvostepena presuda preinačena na štetu stranke koja izjavljuje reviziju, što su u konretnom slučaju tužioci čije je pravo zbog preinačenja prvostepene presude umanjeno.

Kako nije ispunjen uslov revizijskog cenzusa iz člana 403. stav 3. ZPP, a tuženoj kao podnosiocu revizije u predmetnoj parnici odlukom drugostepenog suda nije uskraćeno niti umanjeno pravo, pa iz toga razloga revizija tužene nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić