U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Mišković, advokat iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4116/18 od 06.09.2018. godine, u sednici održanoj 29.01.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4116/18 od 06.09.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 182932/16 od 19.04.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužiocu odgovarajuće mesečne iznose na ime naknade štete po osnovu neisplaćenih penzija za period od 01.05.2013. do 01.11.2017. godine sa kamatom za period docnje, sve bliže označeno u tom stavu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca da mu tuženi isplati odgovarajuće mesečne iznose na ime naknade štete po osnovu neisplaćenih penzija za period od 01.03.1999. do 30.04.2013. godine, kao i za period od 01.05.2013. do 01.11.2017. godine sa kamatom sve bliže opisano u tom stavu. Stavom trećim izreke, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti suda, dok je stavom četvrtim izreke, obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 141.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4116/18 od 06.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 182932/16 od 19.04.2018. godine u stavovima prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke u presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P 182932/16 od 19.04.2018. godine, tako što je obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 221.230,00 dinara na ime troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.04.2018. godine do isplate, sve u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju. Iz navoda revizije proizilazi da je ista izjavljena zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je najpre ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, pa je našao, s obzirom na visinu opredeljene vrednosti spora koja se osporava u reviziji, da je revizija dozvoljena shodno članu 403. stav 3. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede postupka se u reviziji ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog (Filijale u Prištini) od 15.07.1997. godine tužiocu je priznato pravo na invalidsku penziju počev od 26.05.1997. godine. Po navedenom rešenju tužiocu je penzija isplaćivana do polovine februara 1999. godine, kada je tuženi obustavio isplatu. Tužilac se obratio tuženom zahtevom 27.05.2013. godine za uspostavu isplate penzije, a koji zahtev je odbijen rešenjem tuženog od 04.07.2014. godine. Tužilac je ostvario pravo na novčanu naknadu počev od 01.01.2013. godine, koju mu međunarodna administracija na Kosovu i Metohiji isplaćuje u iznosu od 112 evra mesečno. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, iznos neisplaćenih penzija tužiocu za period od 01.03.1999. do 31.10.2017. godine iznosi 8.905.746,39 dinara i to bez umanjenja za iznos isplaćen od strane administracije na Kosovu i Metohiji, dok je umanjenje za ove mesečne iznose (od po 112 evra mesečno) taj iznos u istom periodu u visini od 8.130.670,36 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredbe člana 172. ZOO, člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda kao i pravnog stava izraženog u presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Rudić protiv Srbije broj 31925/08 od 17.04.2012. godine, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan i to za period od 01.05.2013. do 01.11.2017. godine za neisplaćeni iznos penzije i to delimično sa kamatom za period docnje sve bliže označeno u stavu 1. izreke. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da je tužiocu rešenjem od 15.07.1997. godine priznato pravo na invalidsku penziju počev od 26.05.1997. godine i po navedenom rešenju mu je isplaćivana penzija do februara 1999. godine kada je tuženi obustavio isplatu. Prema članu 6. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano je da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne zastarevaju, osim prava na potraživanja dospelih, a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim zakonom. Shodno tome proizilazi da je nepravilnim radom državnog organa ovde tuženog, tužiocu prouzrokovana šteta u smislu odredbe člana 172. ZOO jer istome nije isplaćivana penzija za period od 01.05.2013. do 01.11.2017. godine, pa je sud tužbeni zahtev u tom delu usvojio, s tim što je delimično odbio tužbeni zahtev za iznos koji je tužilac ostvarivao naplatom iznosa od 112 evra mesečno od strane administracije na Kosovu i Metohiji, a vezano za taj period. U pogledu potraživanja tužioca za period od 01.03.1999. do 30.04.2013. godine, s obzirom da je tužilac podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari dana 15.06.2018. godine, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan iz razloga što je nastupila zastarelost potraživanja iznosa za taj period shodno odredbi člana 376. ZOO. Prema članu 361. stav 1. ZOO propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveza ukoliko sa pojedinim slučajevima nije šta drugo propisano. Proizilazi da su potpuno zastarela potraživanja tužioca počev od marta 1999. zaključno sa majem 2013. godine usled proteka trogodišnjeg roka, pa je deo tužbenog zahteva tužioca u tom delu odbio kao neosnovan.

Apelacioni sud, odlučujući o žalbama tužioca i tuženog je potvrdio prvostepenu presudu i u svemu prihvatio razloge koje je u obrazloženju presude izneo prvostepeni sud. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da je odredbom člana 176. ZOO propisano da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete. Tužiocu je šteta nastala onog dana kada mu nije isplaćena penzija, odnosno onog dana kada mu je trebala biti isplaćena po važećim propisima. Pravilno je ocenio drugostepeni sud da je iznose koji tužiocu nisu isplaćeni za period od 01.05.2013. do 01.11.2017. godine trebalo umanjiti za iznose koje je dobijao od administracije na Kosovu i Metohiji u visini od 112 evra mesečno, a pravilana je ocena drugostepenog suda da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je utvrdio da je deo tužbenog zahteva tužioca za period od 01.03.1999. do 30.04.2013. godine zastareo shodno odredbi člana 376. ZOO.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva na pravilnoj primeni materijalnog prava uz pravilnu ocenu da je nižestepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje.

Neprihvatljivi su navodi iz revizije da se u ovom slučaju mora poći od principa neprikosnovenosti uživanja sopstvene imovine u smislu činjenice da je država u ovom slučaju dužna da plati sve zaostale iznose penzija sa pripadajućom kamatom od 1999. godine, te da je takav stav zasnovan i u presudi Vrhovnog kasacionog suda koja je bazirana na presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu od 17.04.2012. godine gde je konstatovano da nema zastarelosti, a ovo iz sledećih razloga. Potrebno je pre svega razlikovati pravo na uživanje imovine od prava na isplatu povremenih davanja ako je pravo priznato samom odlukom nadležnog državnog organa što u ovom slučaju i postoji jer je tužiocu rešenjem tužene od 15.07.1997. godine priznato pravo na invalidsku penziju počev od 26.05.1997. godine i ta penzija mu je jedno vreme uredno isplaćivana. Stečeno pravo tužioca na penziju predstavlja njegovu imovinu čije je mirno uživanje garantovano i članom 58. Ustava Republike Srbije kao i članom 1. protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu prava i osnovnih sloboda što je i konstatovano u presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Rudić protiv Srbije broj 31925/08 od 17.04.2012. godine. Međutim, u ovom slučaju kod tužioca se ne dovodi u pitanje njegovo pravo na penziju i na isplatu mesečnih iznosa koji nisu zastareli s obzirom da član 6. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisuje da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne zastarevaju osim prava na potraživanje dospelih, a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim zakonom. U ovom slučaju vezano za dospele, a neisplaćene iznose primenjuje se rok zastarelosti koji propisuje Zakon o obligacionim odnosima što je drugostepeni sud pravilno ocenio.

Nisu od značaja i navodi iz revizije tužioca da je u ovom slučaju trebalo primeniti stavove koji su izraženi u presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu od 17.04.2012. godine (slučaj Rudić) jer pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima u tom slučaju nije ni bilo postavljeno. Postojanje zakonskog roka zastarelosti nije samo po sebi nespojivo sa Konvencijom i protokolima uz nju (što reguliše Paragraf 97). Dakle, sasvim je jasno da treba razlikovati pravo na penziju kao deo prava na imovinu od prava na isplatu dospelih potraživanja koja su po zakonu zastarela, što je u ovom slučaju sve pravilno utvrđeno.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije ali nalazi da isti nisu od posebnog značaja za donošenje drugačije odluke.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić