Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer se izuzetna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava, a ne i zbog pogreše primene odredaba parničnog postupka.

Naime, iako revident ukazuje na drugačije odluke osnovnog i višeg suda i na to da je rešenjem drugostepenog suda povređeno materijalno pravo, izjavljenom revizijom se iznose navodi da su nižestepeni sudovi, prilikom ocene verovatnosti tužiočevog pravnog interesa za podnošenje tužbe s predlogom za izdavanje platnog naloga i odbačaja te tužbe u situaciji u kojoj tužilac nije mogao da dođe do podatka o jedinstvenom matičnom broju tuženog potrebnog za pokretanje i vođenje izvršnog postupka, pogrešno primenili procesna pravila iz člana 455. stav 4. ZPP.

Pobijanim rešenjem drugostepenog suda potvrđena je prvostepena odluka o odbačaju tužbe s predlogom za izdavanje platnog naloga, doneta na osnovu člana 455. stav 4. ZPP kojim je propisano da će sud, ako se na osnovu verodostojne isprave može tražiti izvršenje, da izda platni nalog samo ako tužilac učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, a ako tužilac ne učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, sud će tužbu odbaciti. Prema obrazloženju te odluke, uz tužbu s predlogom za izdavanje platnog naloga, tužilac je dostavio izvod iz svojih poslovnih knjiga o izvršenim komunalnim uslugama koji, u smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju – ZIO („Službeni glasnik RS“, br. 106/15...10/2023-drugi zakon) predstavlja verodostojnu ispravu (član 52. stav 2. tač. 4) podobnu da se na osnovu nje donese rešenje o izvršenju (član 53). Međutim, suprotno obavezi iz člana 455. stav 4. ZPP, tužilac nije ispunio procesni uslov da učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, jer priloženim dopisom kojim ga nadležni organ obaveštava da ne raspolaže jedinstvenim matičnim brojem tuženog tužilac nije dokazao svoj pravni interes za izdavanje platnog naloga već je, naprotiv, obezbedio uslov za nesmetano vođenje izvršnog postupka. Ovo stoga što priloženim dokazom tužilac opravdava odsustvo jednog od identifikacionih podataka potrebnih za podnošenje predloga za izvršenje iz čl. 30. stav 1. i 300. stav 1. ZIO.

Pravni stav nižestepenih sudova da je postojanje pravnog interesa tužioca za podnošenje tužbe sa predlogom za izdavanje platnog naloga procesna pretpostavka, čije odsustvo uzrokuje odbačaj tužbe i onemogućava vođenje parnice, ne odstupa od pravnog stava revizijskog suda da je u konkretnom slučaju reč o primeni procesnih pravila i da to ne predstavlja razlog za odlučivanje o posebnoj reviziji. Pošto u konkretnom slučaju ne postoji ni potreba za novim ni ujednačenim tumačenjem prava, niti je reč o pravnom pitanju od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi s članom 420. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Zakonom o parničnom postupku propisano je: (član 420) da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen (stav 1); da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (stav 2); i da se u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (stav 6); kao i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3); niti je revizija dozvoljena u postupku u sporovima male vrednosti revizija (član 479. stav 6); pri čemu su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 468. stav 1).

Tužba u ovom postupku od 25.03.2022. godine podneta je radi isplate iznosa od 12.046,46 dinara, koji očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, zbog čega revizija nije dozvoljena, te je odbačena drugim stavom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka u kom tužilac nije uspeo odbijen je shodnom primenom člana 165. stav 1. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić