Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav povodom zahteva za naknadu materijalne štete povodom potraživanja koje je priznato u stečajnom postupku, a ne radi se o naplati troškova za ishranu u toku rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i neisplaćenih zarada, koji stav se razlikuje od izraženog u pobijanoj presudi.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o osnovanosti revizije u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bivši radnik i akcionar „Slap group – fabrika u Čačku“ a.d. Beograd, čiji je pravni prethodnik osnovan kao društveno preduzeće, koje je u registru Trgovinskog suda bilo upisano sa isključivim društvenim kapitalom sve do donošenja rešenja Trgovinskog suda u Čačku Fi 403/03 od 16.06.2003. godine kojim je u registar upisana promena osnivača, tako što su upisani društveni kapital i akcijski kapital. Nad navedenim preduzećem, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4558/2010 od 27.10.2010. godine otvoren je stečajni postupak. U trenutku otvaranja stečajnog postupka Agencija za privatizaciju Republike Srbije je imala 69,99% učešća u akcijskom kapitalu. Tužilja je u stečajnom postupku prijavila svoja potraživanja blagovremeno, a po osnovu neisplaćene dividende i neisplaćene raspoređene dobiti za 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu pod brojem ... koja su joj priznata zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja u ukupnom iznosu od 1.035.885,47 dinara, u trećem isplatnom redu, a na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 345/18 od 16.04.2018. godine, usvojen je prigovor za ubrzanje postupka predlagača, ovde tužilje, pa je utvrđeno da je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St 4558/10 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku i naloženo je postupajućem sudiji da u roku od 4 meseca preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem roku. Međutim, stečajni postupak, koji traje duže od 10 godina, nije okončan. Dužina trajanja ukazuje da postupak neće biti okončan u okviru razumnog roka, a tužilja nije naplatila svoje potraživanje.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev osnovan. Ovo iz razloga što je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu R4 St 345/18 od 16.04.2018. godine utvrđeno da je tužilji u stečajnom postupku u predmetu St 4558/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da tužilja i dalje nije naplatila svoje potraživanje koje joj je priznato u stečajnom postupku. Kapital koji je Agencija za privatizaciju prenela akcijskom fondu je 70% društvenog kapitala, a u vreme pokretanja stečajnog postupka nad navedenim preduzećem 27.10.2010. godine, Agencija za privatizaciju je imala 69,99% učešća u akcijskom kapitalu. Na ovakav način tužilji je povređeno pravo na imovinu. Kako je tužena Republika Srbija vlasnik većinskog društvenog kapitala imajući u vidu i odredbu Protokola 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i stav Evropskog suda za ljudska prava od 29.01.2013. godine izražen u predmetu Marinković protiv Srbije, zaključeno je da je tužena država Srbije odgovorna za dugove preduzeća pod državnom upravom, čak i kada je preduzeće radilo kao privatno lice kada je izvršna sudska odluka postala pravnosnažna i ako je privatizacija kasnije poništena.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, usled čega je došlo i do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što je ishodovalo neophodnost ukidanja nižestepenih odluka.

Naime, pravo na mirno uživanje imovine propisano je odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda tako što je garantovano svakom fizičkom i pravnom licu neometano uživanje svoje imovine i propisano je da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), u odredbi člana 31. propisuje da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koje njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema Zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenom u sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostale neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Međutim, u pogledu izvršnih poverilaca koji ne spadaju u gore navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim i pravnim licima koja imaju „komercijalna“ potraživanja, nužno je utvrđenje uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, kao i da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda. Dakle, tužilja je bila dužna, vezano za komercionalno potraživanje (prihod po osnovu dividendi) da dokaže da je dužnik u trenutku pokretanja postupka stečaja imao dovoljno novčanih sredstava u svojoj imovini i da je tužilja poštujući redosled isplate, mogla da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate njenog komercionalnog potraživanja, propisane odgovarajućim zakonom koji je primenjivan u postupku naplate.

Iz sadržine spisa proizilazi da tužilja potražuje i određeni iznos sa kamatom po osnovu rada, a deo potraživanja (sa kamatom) čini komercionalno potraživanje (po osnovu dobiti na ime vlasništva na akcijama).

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu napred iznete navode i po istima će postupiti. Najpre će utvrditi koji deo od traženog iznosa pripada kategoriji koja potiče iz prava iz radnog odnosa (kolika je glavnica a kolika kamata na taj deo - jer se iz izveštaja Privrednog suda u Beogradu St 4558/10 od 12.03.2013. godine to ne vidi), a za koji iznos nije potrebno dokazivati uzročno-posledičnu vezu u pogledu osnovanosti potraživanja, zatim koji deo iznosa sa kamatom se odnosi na komercijalno potraživanje (prihod od dividende) i za taj deo potraživanja utvrdiće da li je u momentu otvaranja stečajnog postupka i nakon toga, stečajni dužnik imao dovoljno sredstava – imovine iz kojih je tužilja mogla naplatiti svoje potraživanje, i nakon pravilne ocene svih izvedenih dokaza doneće zakonitu odluku.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić