U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Milićević, advokat iz ..., protiv tuženog ''BB'' A.D.O. ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 691/19 od 12.03.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 06.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 691/19 od 12.03.2019. godine i PRESUĐUJE:

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Šapcu P 1582/2017 od 04.12.2018. godine, u stavu prvom, drugom i trećem izreke.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke presude Osnovnog suda u Šapcu P 1582/2017 od 04.12.2018. godine, tako što se OBAVEZUJE tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 398.777,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P 1582/2017 od 04.12.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati i to za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 355.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 7.500,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 30.000,00 dinara i za naruženost iznos od 30.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.12.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade usled potpune nesposobnosti za rad isplati za period od 13.11.2015. godine do 12.11.2016. godine pojedinačne mesečne novčane iznose, a na ime izgubljene zarade usled umanjenja radne sposobnosti za period od 13.11.2016. godinedo 03.12.2018. godine pojedinačne mesečne novčane iznose, sve bliže navedeno u tom stavu izreke, svaki sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 5-og dana u mesecu za prethodni mesec pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu mesečno na ime rente plaća iznos od 7.869,00 dinara, počev od 04.12.2018. godine pa ubuduće dok ova obaveza po zakonu traje ili se ne izmeni, do 5-og u tekućem mesecu za prethodni mesec, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svake rate do isplate, s tim da je zaostale rate dužan isplatiti odjednom, sve u roku od 15 dana od prijema odluke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati i to za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti razliku do traženog iznosa od 380.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove razliku do traženog iznosa od 30.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove usled naruženosti razliku do traženog iznosa od 50.000,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 283.027,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema prepisa odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 691/19 od 12.03.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena, pa je presuda Osnovnog suda u Šapcu P 1582/2017 od 04.12.2018. godine: 1. u pobijanom usvajajućem delu odluke o naknadi nematerijalne štete iz stava prvog izreke potvrđena za iznos od 130.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za iznos od 6.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.12.2018. godine do isplate, te je u tom delu žalba tuženog odbijena, a presuda je preinačena u preostalom usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev tužioca za isplatu iznosa naknade štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i pretrpljenih fizičkih bolova preko dosuđenih preinačenih iznosa, pa do iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, sa pripadajućom kamatom, dok se zahtev za naknadu štete za pretrpljeni strah i duševne bolove zbog naruženosti u celosti odbija; 2. u pobijanom usvajajućem delu odluke o naknadi materijalne štete iz stava drugog izreke, potvrđuje za period od 13.11.2015. godine do 03.12.2018. godine, za pojedinačne mesečne novčane iznose bliže opisane u tom stavu izreke, svaki sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5-og u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate, te je u tom delu žalba tuženog odbijena, a presuda preinačena u preostalom usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev tužioca za isplatu iznosa naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade preko dosuđenih preinačenih iznosa pa do iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, sa pripadajućom kamatom; 3. u pobijanom delu odluke o dosuđenoj renti iz stava trećeg izreke prvostepene presude, potvrđuje za iznos od 6.295,20 dinara mesečno, koju je tuženi dužan da isplaćuje na način i u rokovima utvrđenim prvostepenom presudom, pa je u tom delu žalba tuženog odbijena, a preinačena u preostalom usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev za isplatu rente preko dosuđenog preinačenog iznosa pa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom; 4. u delu odluke o troškovima postupka iz stava petog izreke prvostepene presude, preinačena je tako što se dosuđeni iznos troškova spora snižava na iznos od 248.576,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za dosuđenje troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude (u preinačujućem delu) tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da se dana 12.11.2015. godine oko 08,00 časova u naseljenom mestu ... na putu ...– ... desila saobraćajna nezgoda u kojoj je tužilac, rođen ... godine, pretrpeo tešku telesnu povredu u vidu serijskog preloma rebara sa dislokacijom, potres mozga, nagnječno-razderne rane glave i desne jagodične kosti, istegnuće i uganuće vratnog dela kičme. Kritičnom prilikom tužilac se u svojstvu pešaka kretao kolovozom, po desnoj traci gledano u smeru kretanja pešaka i vozila, jer uređena pešačka staza uz kolovoz ne postoji i to neposredno uz desnu ivicu kolovoza. Putničko vozilo, koje je bilo osigurano kod tuženog od autoodgovornosti, je prednjim desnim bočnim delom naletelo na tužioca, udarivši ga u zadnji levi deo tela, od čega je nabačen na prednje vetrobransko staklo, nakon čega je pao na kolovoz. Tom prilikom putničko vozilo pred nastanak saobraćajne nezgode, a ni posle saobraćajne nezgode nije vršilo intenzivno kočenje. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka saobraćajne struke proizlazi da je uzrok nastanka saobraćajne nezgode neobezbeđivanje minimalnog bezbednog bočnog odstojanja desne bočne strane putničkog vozila u odnosu na levu stranu tela pešaka, dok u kretanju pešaka nema elemenata koji bi se nalazili u uzročno-posledičnoj vezi sa nastankom saobraćajne nezgode. Osnovno javno tužilaštvo u Šapcu je rešenjem KEO br. 19916 od 13.11.2017. godine odbacilo krivičnu prijavu podnetu protiv VV (vozača) za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3., u vezi člana 289. stav 3., u vezi stava 1. KZ, jer je osumnjičeni izvršio obavezu iz člana 283. stav 1. tačka 2. ZKP (oportunitet). Kod tužioca je usled pretrpljenih povreda postojao potpuni gubitak radne sposobnosti od 12.11.2015. godine do 12.11.2016. godine, a nakon toga je zaostalo trajno umanjenje radne sposobnosti od 25%. Tužilac je po struci KV radnik – ..., ..., a u periodu pre nezgode je radio kao NK radnik. Iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke utvrđeno je da je kod tužioca došlo do trajnog umanjenja životne aktivnosti od 25%, a trpeo je fizičke bolove i strah trajanja i intenziteta opisanih u nalazima, i estetsku naruženost u lakom stepenu, što se manifestuje ožiljcima u predelu lica. Tuženi je u vansudskom postupku 03.02.2017. godine tužiocu isplatio iznos od 270.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, 170.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 160.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i 50.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, i to umanjivši procenjene iznose za 10% na ime doprinosa tužioca nastanku štetnog događaja.

Prvostepeni sud je zaključio da je isključiva odgovornost za nastanak predmetne saobraćajne nezgode na strani osiguranika tuženog i da je neosnovan prigovor podeljene odgovornosti istaknut od strane tuženog, budući da Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima ne propisuje obavezu pešaka da se kreće levom stranom kolovoza u naseljenom mestu, već samo van njega.

Drugostepeni sud je preinačio odluku prvostepenog suda, budući da je utvrdio da je tužilac doprineo nastanku štete u visini od 20%, pa je iznose koje je po njegovoj oceni pravilno odmerio prvostepeni sud, umanjio za svaki vid štete za navedeni doprinos, saglasno članu 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 192.ZOO, kada je preinačio odluku prvostepenog suda u usvajajućem delu na način što je delimično odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

Odredbom člana 104. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, propisano je da na putu na kome ne postoji trotoar ili druga površina određena, odnosno pogodna za kretanje pešaka, pešaci mogu da se kreću po kolovozu. Odredbom člana 106. istog zakona, propisano je da je pešak koji se kreće po kolovozu na javnom putu van naselja dužan da se kreće uz levu ivicu kolovoza u pravcu kretanja.

Imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, a naročito nalaz i mišljenje sudskog veštaka saobraćajne struke, kao i citirane zakonske odredbe, i ovaj sud, poput prvostepenog suda, nalazi da je za saobraćajnu nezgodu isključivo odgovoran osiguranik tuženog, te da tužilac nije doprineo nastanku štete, budući da nije imao zakonsku obavezu kretanja kolovozom u suprotnom smeru od kretanja putničkih vozila, jer se nezgoda dogodila u naseljenom mestu, te da je uzrok nastanka saobraćajne nezgode neobezbeđivanje minimalnog bezbednog bočnog odstojanja desne bočne strane putničkog vozila u odnosu na levu stranu tela pešaka. Pritom, ovaj sud nalazi da drugostepeni sud u konkretnom predmetu nije mogao bez otvaranja rasprave da utvrdi doprinos tužioca nastanku štete, budući da pitanje podeljene odgovornosti predstavlja pitanje pravilnosti primene materijalnog prava, ali je usko vezano za činjenično stanje, a u konkretnom sporu činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, koje je kao pravilno i potpuno utvrđeno prihvatio i drugostepeni sud, budući da nije otvorio glavnu raspravu, jeste da u kretanju pešaka nije bilo elemenata koji bi se nalazili u uzročno-posledičnoj vezi sa nastankom saobraćajne nezgode.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416.stav 1. ZPP usvojio reviziju tužioca i presudio tako što je preinačio drugostepenu presudu, odbivši kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdivši prvostepenu presudu, te je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je postigao uspeh u sporu u visini od 1.430.219,00 dinara, pa su mu dosuđeni na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP troškovi celog postupka i to iznos od 283.027,00 dinara na ime troškova prvostepenog postupka koji su pravilno odmereni i obrazloženi prvostepenom presudom, kao i troškovi postupka po reviziji, srazmerno visini pobijenog dela (487.677,40 dinara) i to troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudske takse na reviziju u visini od 39.100,00 dinara i sudske takse na odluku po reviziji u iznosu od 58.650,00 dinara, dakle, ukupno iznos od 398.777,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate.

Na osnovu člana 165. stav 2., u vezi članova 153. i 154. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić