Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11...55/14), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tuženog ne ukazuje se određeno na bitne povrede zbog kojih bi se ovim vanrednim pravnim lekom mogla pobijati pravnosnažna presuda u smislu člana 407. stav 1. tačka 2), 3) i 5) ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je jedno od troje dece iz braka njegove majke S.P. i tuženog, koji je razveden pravnosnažnom presudom 24.05.2012. godine. Istom presudom tuženi je obavezan da plaća izdržavanje za maloletnu ćerku K., tužiočevu sestru, u mesečnom iznosu od 8.000,00 dinara. Posebnom pravnosnažnom presudom od 29.09.2011. godine, tuženi je obavezan da na ime izdržavanja punoletnog sina B.B., plaća mesečno 10.000,00 dinara. Tužilac B. je 20.08.2013. godine promenio prezime iz B. u P. Rođen je ... godine i u vreme presuđenja je punoletno lice starosti 21 godinu. Školske 2012/2013 godine upisao je prvu godinu Visoke škole strukovnih studija za informacione i komunikacione tehnologije u statusu samofinansirajućeg studenta. Redovno je polagao ispite Školske 2013/2014 godine ispunio je uslov za upis u listu studenata koji se finansiraju iz budžeta. U toku parnice položio je sve ispite sa druge godine i još tri ispita sa treće godine studija. Živi sa majkom, bratom i sestrom u stanu stečenom u braku roditelja. Tužiočeva majka je zaposlena u T.S. sa mesečnom zaradom od oko 68.957,00 dinara. Opšte troškove domaćinstva (20.000,00 dinara) kao i sve troškove izdržavanja snosi tužiočeva majka. S obzirom da studira, tužilac povremeno preko omladinske zadruge doprinosi svom izdržavanju. Ukupni troškovi za njegovo izdržavanje na mesečnom nivou iznose oko 24.300,00 dinara, što odgovara minimalnoj sumi izdržavanja iz člana 160. stav 4. Porodičnog zakona.

Tuženi je rođen … godine. Po zanimanju je vozač. Radni odnos u N. AD N. S., mu je prestao na osnovu sporazuma od 05.06.2010. godine uz isplatu otpremnine od 1.500.000,00 dinara. Od tog iznosa 300.000,00 dinara tuženi je dao svojoj deci. Stanuje u roditeljskom stanu sa majkom, koja prima mesečnu penziju od 30.000,00 dinara i snosi troškove komunalija i održavanja domaćinstva. Tuženi povremenim radom od najviše 10 dana mesečno obavlja lakše fizičke poslove i na taj način ostvaruje zaradu. Vlasnik je njive V klase, površine 4,143 m2, na području Opštine Č., ali od te imovine ne prihoduje, jer je ne obrađuje, niti izdaje u zakup.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su zaključili da su ispunjeni uslovi iz člana 155. stav 2. u vezi člana 73, 160, 161, 162. i 164. Porodičnog zakona za obavezivanje tuženog da plaća svoj doprinos za izdržavanje tužioca kao punoletnog deteta na redovnom školovanju u mesečnom iznosu od 8.000,00 dinara. U preostalom delu su zahtev odbili imajući u vidu nezaposlenost tuženog, njegove sopstvene potrebe i obavezu izdržavanja maloletne ćerke.

Neosnovani su razlozi i navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Svoju odluku o osnovu i visini obaveze tuženog da doprinosi izdržavanju tužioca kao punoletnog deteta na školovanju nižestepeni sudovi su obrazložili dovoljnim i valjanim razlozima, koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca za izdržavanje prema ocu koji u tome dobrovoljno ne učestvuje, nižestepeni sudovi su imali u vidu sve okolnosti slučaja i pravilno ocenili životni i materijalni položaj tuženog. Imajući u vidu životnu dob, kvalifikaciju i radno iskustvo tuženog, koji omogućavaju zaposlenje, kao i činjenice da on faktičkim radom privatno ostvaruje zaradu, da ne snosi troškove stanovanja a delom svoje izdržavanje ostvaruje u domaćinstvu majke, njenom novčanom pomoći, pravilna je ocena da plaćanje dosuđenog novčanog iznosa za tužiočevo izdržavanje ne ugrožava njegovu sopstvenu egzistenciju. Utoliko pre što tuženi nije pružio dokaze da je potpuno ili delimično nesposoban za rad odnosno da mu je utvrđen određen stepen invaliditeta, pa ni da je u tom pogledu pokrenut odgovarajući postupak.

Na njegov materijalni položaj svakako ima značaj činjenica da se njegov stariji sin, a tužiočev brat B.B. zaposlio, čime je ispunjen osnov za prestanak obaveze u pogledu njegovog izdržavanja. Smisao odredaba člana 155. Porodičnog zakona koje se odnose na izdržavanje punoletnog deteta je da su roditelji u obavezi da se staraju o školovanju i stručnom usavršavanju svoje punoletne dece u meri u kojoj im, po redovnom toku stvari, omogućavaju životne i materijalne mogućnosti. Pri tome nisu dužni da se odriču svog sopstvenog egzistencijalnog minimuma. U konkretnom slučaju ne postoje okolnosti koje bi mogle dovesti do zaključivanja da je ta granica pređena i da je egzistencija tuženog ugrožena. Osnovne i neophodne životne potrebe tuženi ostvaruje u domaćinstvu svoje majke a i sam zaradom od povremenog rada. Osim sopstvenog izdržavanja ima još zakonsku a presudom utvrđenu obavezu izdržavanja maloletne ćerke (od 8.000,00 dinara mesečno). Ova obaveza je prioritetna jer se radi o maloletnom detetu. Tuženi je u mogućnosti da plaća dosuđeni doprinos za izdržavanje tužioca kao punoletnog deteta Ni navodima u toku parnice ali ni sadržinom svoje revizije, tuženi ne dovodi u sumnju zaključak sudova da je dosuđeni doprinos za izdržavanje tužioca u granicama njegovih mogućnosti kao roditelja. Prihvatajući takvo rezonovanje nižestepenih sudova i Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da odluka o tužiočevom izdržavanju ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog kao roditelja i dužnika izdržavanja. Drukčije zaključivanje vodilo bi oslobađanju tuženog roditeljske obaveze i predstavljalo nepravdu prema tužiocu kao punoletnom detetu koje redovno i revnosno ispunjava školske obaveze i povremenim radnim angažovanjem obezbeđuje sredstva za izdržavanje, u situaciji kada je vremenski blizak završetak njegovog školovanja.

Pretežni deo navoda tuženog u reviziji odnosi se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje on smatra bitnim a koje, po njegovom mišljenju, nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Ti navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne mogu biti dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, ni sa izuzetkom da se u smislu člana 403. stav 2. ovog zakona radi o reviziji izjavljenoj u porodičnom sporu za izdržavanje. Činjenični navodi tuženog ne dovode u sumnju pravilnost primenjenog materijalnog prava sadržanog odredbama Porodičnog zakona. Osim toga, činjenica od značaja za presuđenje i dokazi za utvrđenje tih činjenica u sporu za izdržavanje moraju biti istaknuti do zaključenja rasprave a najkasnije i pod uslovima iz člana 372. stav 1. ZPP u žalbi.

Kako je odluka o određivanju i visini dosuđenog izdržavanja podložna promenama u pogledu trajanja odnosno prestanka izdržavanja ili smanjenja odnosno povećanja dosuđenog iznosa u smislu odredaba člana 164. i 167. Porodičnog zakona, sve značajne okolnosti od kojih zavisi odluka o izdržavanju mogu se istaći samo do presuđenja, ili biti značajne za donošenje nove i drukčije odluke u budućnosti.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.