Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1309/24 od 06.06.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena tako što je tuženi obavezan da dosuđene iznose sa kamatom, kao u stavu drugom izreke, tužiocu isplati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok su u preostalom pobijanom delu žalbe odbijene i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), pa je Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženog da drugostepeni sud nije dao obrazloženje za ocenu izvedenih dokaza i da pobijana presuda sadrži razloge koji su nerazumljivi i protivvrečni sami sebi, ukazuje se na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 7. i člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koje nisu propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Takođe, Revizijski navodi da drugostepeni sud nije cenio žalbene navode tuženog kojima se ukazuje ne bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi člana 396. stav 1. ZPP nisu osnovana, jer je drugostepeni sud cenio i dao razloge u pogledu žalbenih navoda tuženog. Neosnovano se ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 219. ZPP, s obzirom da je drugostepeni sud dao jasne razloge u odnosu na ocenu prigovora kompenzacije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je u građevinsko tehničkoj dokumentaciji označen kao investitor izgradnje objekta u ..., na uglu ulica ... i ..., čija izgradnja je počela 2002. godine. Izgradnju objekta na navedenoj lokaciji trebalo je da svojim sredstvima finansiraju rođak tuženog, ovde tužilac AA i zet tužioca VV. U cilju realizacije ideje o zajedničkoj izgradnji objekta dana 16.09.2002. godine između tuženog, tužioca i neparničara VV zaključen je Ugovor o zajedničkoj izgradnji, kojim su regulisali svoja prava i obaveze. U međuvremenu umešač u postupku „Autocentar intersrem eksport-import“ Veternik je 12.05.2003. godine iz inostranstva uvezao nepokretni kran ...-..., za potrebe izgradnje objekta na navedenoj lokaciji. U carinskoj dokumentaciji koja je pratila uvoz krana, kao njegova nabavna vrednost naveden je iznos od 6.500 evra. Tužilac je u ... isplatio kupoprodajnu cenu prodavcu od kojeg je kran nabavljen. Kako su se tokom izgradnje objekta odnosi između ugovornih strana poremetili, zaključen je 05.07.2005. godine između tužioca, tuženog i neparničara VV, dokument koji je naslovljen kao Zapisnik o sporazumnom rešavanju međusobnih odnosa povodom Ugovora o zajedničkoj gradnji od 16.09.2002. godine, u kome je navedeno da je investitor prodao sve etažne jedinice osim stana broj ... površine 71,4 m2 i stana broj ... površine 71,6 m2, te da su se stranke sporazumele da investitor, ovde tuženi, finansijerima AA i VV isplati po osnovu izvršenih ulaganja i ostvarene dobiti ukupan iznos od 367.241 evra. Tačkom 5. ovog sporazuma ugovoreno je da će vrednost neprodatih stanova iz tačke 3. zapisnika, kao i vrednost nepokretnog krana tip ... ... u vrednosti od 30.000 evra ugovorne strane podeliti na dva jednaka dela (pola investitor, a pola ulagačima) nakon realizovane prodaje istih, te da stranke nemaju više međusobnih potraživanja ni obaveza proisteklih iz predmetnog ugovora o zajedničkoj gradnji. Tuženi je isplatio tužiocu iznos od 253.740 evra, a VV iznos od 113.500 evra, o čemu su 05.07.2005. godine sačinili priznanicu. U narednom periodu, tuženi je prodao stanove broj ... i ... trećim licima i to 08.09.2005. godine stan broj ... za kupoprodajnu cenu od 48.500 evra, a 10.11.2005. godine stan broj ... za kupoprodajnu cenu od 49.000 evra. Tuženi je pozvao tužioca radi preuzimanja novca. Umešač je 12.09.2007. godine prodao sporni kran trećem licu za iznos od 2.076.800,00 dinara, odnosno tadašnjih 22.000 evra, a tuženi je 11.06.2008. godine pozvao tužioca da dođe radi preuzimanja ½ dela novca ostvarenom prodajom krana. Neparničar VV je 15.06.2009. godine, sačinio pisanu izjavu da nema nikakvih daljih potraživanja prema tuženom, s obzirom da je od 06.07.2005. godine, sva svoja prava iz ugovora ustupio AA.

Kod utvđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovan prigovor litispedencije istaknut od strane tuženog i zaključio da tužilac od tuženog osnovano potražuje udeo u kupoprodajnoj ceni ostvarenoj prodajom stanova broj ... i broj ..., a na osnovu člana 5. Zapisnika o sporazumnom rešavanju međusobnih odnosa. Prodajom ovih stanova dospela je obaveza tuženog da tužiocu isplati polovinu iznosa prihodovanog po tom osnovu (97.500 evra), imajući u vidu da je neparničar VV sva svoja prava ustupio tužiocu. Pri tome nije od uticaja činjenica da li su navedeni stanovi eventualno prodati ispod tržišne cene, jer prema sporazumu tužilac ima pravo na polovinu iznosa ostvarenog njihovom prodajom. Usvojen je i tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 15.000 evra na ime dela novčane protivvrednosti nepokretnog krana, koji je sporazumom stranaka od 05.07.2005. godine procenjen na iznos od 30.000 evra, pa za razliku od prava na udeo u ostvarenoj kupoprodajnoj ceni stanova, vrednost krana je sporazumno utvrđena u fiksnom iznosu od 30.000 evra, za koji iznos je vezana i visina obaveze tuženog, nezavisno od cene ostvarene prodajom na tržištu, a dospelost obaveze isplate polovine procenjene vrednosti suspendovana do trenutka njegove prodaje. Odbijen je kompenzacioni prigovor tuženog, s obzirom da u konkretnom slučaju nedostaju podaci o dospelosti potraživanja navedenih u prigovoru, kao jednog od uslova koji mora biti ispunjen da bi se pristupilo kompenzaciji potraživanja. Ocenjen je kao neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja, jer je reč o potraživanju koja zastarevaju u opštem desetogodišnjem roku, a od dana prodaje stanova i krana do dana podnošenja tužbe navedeni rok nije protekao.

Međutim, drugostepeni sud nalazi da je došlo do pogrešne primene materijalnog prava u delu odluke o kursu dinara po kome se navedena obaveza tuženog ima izmiriti, nalazeći da tužiocu iznos glavnog duga, kao i prateća kamata, pripada u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate shodno članu 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da u konkretnom slučaju tužilac od tuženog osnovano potražuje udeo u kupoprodajnoj ceni ostvarenoj prodajom stanova broj ... i ..., kao i iznos od 15.000 evra na ime dela novčane protivvrednosti nepokretnog krana tip ... ..., s obzirom da takvo pravo na strani tužioca proističe iz člana 5. Zapisnika o sporazumnom rešavanju međusobnih odnosa. Parnične stranke su 05.07.2005. godine zajedno sa neparničarem koji je preneo sve svoje potraživanje na tužioca izvršili sravnjenje međusobnih odnosa proisteklih iz posla zajedničke gradnje i tužilac osnovano u smislu člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zahteva ispunjenje obaveze u skladu sa odredbom člana 5. navedenog zapisnika. Dospelost obaveze je cenjena u odnosu na dogovor stranaka izražen u sporazumu od 05.07.2005. godine da će ugovorne strane podeliti navedene iznose nakon realizovane prodaje istih, te je u ovom delu pravilno primenjena odredba člana 324, 325. i 326. Zakona o obligacionim odnosima.

Ceneći sadržinu sporazuma od 05.07.2005. godine, pravilno su nižestepeni sudovi napravili razliku između visine udela koji pripada tužiocu u ostvarenoj kupoprodajnoj ceni stanova i vrednosti krana, budući da je vrednost krana opredeljena sporazumno između stranaka u sporazumu i nezavisna je od cene ostvarene prodajom na tržištu za razliku od prava na udeo u ostvarenoj kupoprodajnoj ceni stana.

Ostalim navodima revizije osporava se činjenično stanje i iznosi sopstveni stav i tumačenje u odnosu na sadržinu zapisnika od 05.07.2005. godine, u odnosu na visinu obaveze isplate krana i dospelost obaveze, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, jer tuženi nije ni uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković