U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca Društva sa ograničenom odgovornošću za proizvodnju poljoprivrednih proizvoda, transport i usluga ''Almex'' Pančevo, čiji je punomoćnik Dragan Milovanović, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., Poljoprivredno gazdinstvo, čiji je punomoćnik Miroslav Perković, advokat iz ..., radi ispunjenja ugovora, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1117/24 od 13.06.2024. godine, u sednici održanoj 15.11.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1117/24 od 13.06.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 5551/2023 od 08.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odlučeno je da se rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu IIvv 159/16 od 24.05.2016. godine ukida, a tužbeni zahtev tužioca odbija. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.104.301,00 dinar.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 1117/24 od 13.06.2024. godine, stavom prvim izreke, žalbu usvojio i preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P 5551/23 od 08.12.2023. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu IIv 159/16 od 24.06.2016. godine, održano na snazi u celosti. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.057.740,99 dinara. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 206.101,34 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020), i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti a revizijom revidenta se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407.stav 2. i 3. istog Zakona..

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je društvo sa ograničenom odgovornošću registrovano u poslovanju sa pravnim i fizičkim licima da, između ostalog, prodaje poljoprivredne mašine i mehanizaciju. Tuženi je fizičko lice, poljoprivrednik i nosilac poljoprivrednog gazdinstva registrovanog u ... . U poslovanju tužioca uobičajeno je da prodavci na terenu, koji su kod njega zaposleni, prezentuju zainteresovanim kupcima poljoprivredne mašine i prateću mehanizaciju, te da pregovaraju oko uslova prodaje, a o tome obaveštavaju finansijski sektor tužioca. Kada se radi o kupovini robe veće vrednosti, kao što je na primer poljoprivredna mehanizacija (što je ovde slučaj), sva pravila oko naplate robe se konačno definišu u momentu isporuke robe, odnosno preuzimanja robe između kupca i komercijale tužioca koja vrši i realizuje prodaju. Tada se postiže konačan dogovor o svim bitnim elementima, načinu i uslovima plaćanja robe. Tužilac za kupoprodaju mašina i priključnih uređaja ne zaključuje ugovor već je praksa da kupac dođe na lokaciju gde se oprema nalazi i preuzme robu koju želi da kupi. Pravilo je u poslovanju tužioca da se u trenutku preuzimanja robe sastavlja dokument – otpremnica ili zapisnik o prijemu robe, a nakon toga se izdaje račun sa svim elementima otpremnice, količinom i nazivom artikala, nazivom kupca i konačnom prodajnom cenom. Ukoliko se kupac, u trenutku kad je navedena dokumentacija pripremljena, ne nalazi u prostorijama poslodavca, otpremnica i račun mu se šalju poštom na adresu prebivališta. Prilikom poslovanja sa fizičkim licima i poljoprivrednim gazdinstvima, tužilac ima zakonsku obavezu da izda i fiskalni račun koji se, najčešće, izdaje istovremeno kada i otpremnica i račun, te se i ta dokumentacija, u situaciji kada kupac nije u prostorijama prodavca, zajedno sa otpremnicom i računom šalje kupcu. Prilikom svake prodaje mašine na fiskalnom računu je naznačeno da li se plaćanje vrši u gotovini ili na odloženo. Ukoliko se radi o odloženom plaćanju, na fiskalnom računu se nalazi oznaka ''ček'', a u situaciji kada je odmah izvršena uplata, na fiskalnom računu se nalazi oznaka ''gotovina''. Prodavci na terenu, koji su zaposleni kod tužioca, nemaju ovlašćenje da prime novac od kupaca, niti mogu da ovlaste neko drugo lice za prijem novca od kupca u ime i za račun tužioca, kao prodavca. Tuženi je, tokom 2014.godine bio zainteresovan za kupovinu adaptera za kombajn, pa je otišao kod BB, svog višegodišnjeg poznanika, kako bi od njega uzeo polovni adapter. BB ga je doveo u vezu sa VV, tada zaposlenim kod tužioca na radnom mestu prodavca na terenu, pa su BB i VV ubedili tuženog da ne uzima polovni već da kupi nov adapter od tužioca. Sa VV, tuženi je dogovorio uslove i način kupovine adaptera ''Capello 6-70FC'', broj šasije ..., godina proizvodnje 2014.,tako da tuženi tužiocu kupoprodajnu cenu isplati na rate u periodu od godinu dana. Konačno je ugovorena kupoprodajna cena adaptera od 26.880 evra bez obračunatog PDV-a, a sa obračunatim PDV-om od 33.600 evra, kao i kupoprodaja na rate. VV je o tom dogovoru sa tuženim izvestio tužioca, pa je tuženi od tužioca, na placu u Pančevu u sedištu tužioca, 21.08.2014. godine preuzeo predmetni adapter, kojom prilikom mu je izdata otpremnica br. ../14, koju je tuženi potpisao. Između parničnih stranaka nije zaključen ugovor o prodaji sa obročnim otplatama cene, u pismenoj formi. Tužilac nije tuženom odmah ispostavio fakturu i fiskalni račun obzirom da je za konkretnu kupovinu ugovoreno odloženo plaćanje do godinu dana od dana preuzimanja adaptera. VV nije ovlastio BB da od tuženog primi novčani iznos na ime otplate predmetnog adaptera, a tužilac, odnosno njegova računovodstvena služba, takođe nije ovlastio BB da od tuženog primi novčani iznos na ime otplate predmetnog adaptera, niti je BB zaposlen kod tužioca. Tuženi je 10.000 evra predao BB na ruke, pogrešno verujući da je on ovlašćen da novac primi u korist i za račun tužioca. Kako nakon isteka roka od godinu dana, od kada je tuženi preuzeo predmetni adapter od tužioca, nije bila evidentirana nikakva uplata tuženog na ime kupovine tog adaptera, VV, kao ovlašćeni prodavac tužioca koji je predao predmetni adapter tuženom i službenici računovodstva tužioca, zvali su tuženog, ukazujući mu da ima dug prema tužiocu i pozvali ga da tužiocu plati predmetni adapter. Pri jednom takvom pozivu, tuženi je VV i vlasniku tužioca rekao da je on na ime otplate predmetnog adaptera platio novčani iznos od 10.000 evra BB, na šta su ga oni upozorili da ništa ne plaća BB, jer faktura glasi na ime tuženog, te da plaćanje izvrši tužiocu na njegov račun. Međutim, početkom decembra 2015. godine, tuženi je BB na ruke isplatio još 17.500 evra i tada pogrešno verujući da na taj način, u korist i za račun tužioca, vrši drugu uplatu na ime otplate predmetnog adaptera. U vreme odvijanja pregovora oko uslova kupovine adaptera između tužioca i tuženog, a koji pregovori su tekli između VV, kao prodavca tužioca i tuženog, odnosno u vreme plaćanja navedenih novčanih iznosa BB od strane tuženog i preuzimanja predmetnog adaptera od tužioca, a od strane tuženog, BB nije bio zaposlen kod tužioca, niti je od strane tužioca bio ovlašćen da od tuženog primi novac na ime otplate za sporni adapter u ime i za račun tužioca, a takvo ovlašćenje BB nije dobio ni od VV. U analitičkoj kartici tuženog, koja postoji kod tužioca, nisu evidentirane uplate od strane tuženog, ni nakon proteka ugovorenog roka za odloženo plaćanje od godinu dana ni u narednom periodu, pa je tužilac 22.12.2015. godine izdao kupcu – tuženom fiskalni račun na iznos od 4.100.134,08 dinara za adapter ''Capello 6-70 FC 137''. Tuženi uplate po fiskalnom računu i fakturi za adapter nije izvršio, pa mu je tužilac poslao opomenu pred tužbu 10.03.2016. godine, koju je tuženi primio 14.03.2016. godine, a dug nije platio. Osnovni sud u Novom Sadu je doneo 14.05.2016. godine rešenje o izvršenju IIv 159/16, kojim je određeno predloženo izvršenje na osnovu verodostojne isprave i utvrđeni troškovi izvršnog poverioca od 45.600,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ukinuo rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu IIv 159/16 od 24.05.2016. godine i tužbeni zahtev tužioca odbio, primenom odredbe člana 542, 543. i 545. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o prodaji sa obročnim otplatama cene, u kom slučaju ugovor mora biti sastavljen u pismenoj formi, što ovde nije slučaj, pa mo mišljenju prvostepenog suda, ne postoji osnov po kom tužilac može od tuženog da zahteva isplatu kupoprodajne cene. Prema stanovištu prvostepenog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni ni uslovi za konvalidaciju usmenog ugovora o prodaji spornog adaptera sa obročnim otplatama cene u smislu odredbe člana 73. Zakona o obligacionim odnosima, iz razloga što tuženi svoju obavezu prema tužiocu nije izvršio.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i odlučio da rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu IIv 159/16 od 24.06.2016. godine, održi na snazi u celosti. Po mišljenju drugostepenog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za konverziju u smislu odredbe člana 106. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca, kao prodavca, i tuženog, kao kupca, zaključen usmeni ugovor o kupoprodaji adaptera koji je tužilac predao tuženom u državinu, a čija cena je na dan izdavanja računa – otpremnice (22.12.2015. godine) iznosila 4.100.134,08 dinara. Pošto je tužilac izvršio svoju ugovorom preuzetu obavezu i tuženom isporučio sporni adapter nakon postignutog usmenog ugovora o kupoprodaji, dok tuženi, kao kupac, nije izvršio svoju obavezu i tužiocu nije isplatio kupoprodajnu cenu, koja je predmet ovog spora, sledi da je tuženi dužan da kupoprodajnu cenu tužiocu isplati u smislu odredbe člana 516. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 542.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o prodaji pokretne stvari sa obročnim otplatama cena obavezuje prodavac da preda kupcu određenu pokretnu stvar pre nego što mu cena bude potpuno isplaćena, a kupac se obavezuje da isplati njenu cenu, u obrocima, u određenim vremenskim razmacima. Odredbe ovog odseka o prodaji sa obročnim otplatama cene primenjuju se samo ako je kupac fizičko lice (stav 2.). Forma ugovora o prodaji sa obročnim otplatama cene propisana je u odredbi člana 543. Zakona o obligacionim odnosima, tako što taj ugovor mora biti sastavljen u pismenoj formi. Na osnovu odredbe člana 544. istog Zakona, pored stvari i njene cene u prodaji za gotovo, u ispravi o ugovoru moraju, pod pretnjom ništavosti biti navedeni: ukupan iznos svih obroka otplate, računajući i onu koja je izvršena u času zaključenja ugovora; iznos pojedinih otplata, njihov broj i njihovi rokovi (stav 1). Isprava o ugovoru mora, pod pretnjom ništavosti, sadržati odredbu da kupac može oduzeti od ugovora ako to pismeno saopšti prodavcu u roku od tri dana od potpisivanja isprave i da se od ovog prava kupac ne može odreći unapred (stav 1.).

Ugovor o prodaji propisan je odredbom člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što se tim ugovorom obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. Kupac je dužan platiti cenu u vreme i na mestu određenom u ugovoru na osnovu odredbe člana 516. stav 1. istog Zakona. Na osnovu odredbe člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi. Konverzija je propisana u odredbi člana 106. istog Zakona, tako što kad ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora onda će među ugovaračima važiti taj drugi ugovor, ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kad su ugovor zaključili i ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost svog ugovora.

U konkretnom slučaju, između parničnih stranaka zaključen je usmeni ugovor o kupoprodaji predmetnog adaptera, koji je tužilac tuženom predao u svom sedištu, a tuženi se obavezao da kupoprodajnu cenu tužiocu isplati u roku od godinu dana, što nije učinio. Kod takvog stanja stvari, pravilno je drugostepeni sud tužbeni zahtev tužioca usvojio i održao na snazi u celosti rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu IIv 159/16 od 24.06.2016. godine, u smislu odredbe člana 460. stav 34. Zakona o parničnom postupku, u vezi odredbe člana 262. stav 1. i 516. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer je odredbom člana 544. Zakona o obligacionim odnosima propisana ništavost ugovora o prodaji sa obročnim.otplatama cene koji nije zaključen u pismenoj formi, što je ovde slučaj. To što između parničnih stranaka nije zaključen ugovor u pisanoj formi ne znači da između njih ne postoji dužničko-poverilački odnos, koji ovlašćuje tužioca, kao poverioca da od tuženog, kao dužnika, zahteva ispunjenje njegove ugovorne obaveze u smislu odredbe člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Parnične stranke nisu zaključile pisani ugovor što znači da se ovde ne radi o prodaji sa obročnim otplatama cene, već su zaključile usmeni ugovor o prodaji u smislu odredbe člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji ima za predmet pokretnu stvar - adapter, u smislu odredbe člana 106. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto je tužilac, kao poverilac i prodavac, ispunio svoju ugovornu obavezu iz predmetnog ugovora o kupoprodaji, tako što je tuženom, kao kupcu, predao predmet kupoprodaje (adapter), dok tuženi svoju ugovornu obavezu da plati cenu, nije ispunio, sledi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, pa su navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154., u vezi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković