Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 80/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim i drugostepenim sudom, vlasnik predmetnog stana bila je sada pokojna VV, supruga tužioca, a majka tuženog, koja je svojinu na predmetnom stanu stekla na osnovu ugovora o otkupu od 08.02.1993. godine i aneksa ugovora od 13.12.1993. godine. VV preminula je 23.05.1999. godine, a u ostavinskom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu O 267/99, pored stranaka učestvovala je i GG (sada GG1), ćerka ostavilje i tužioca, a sestra tuženog. U tom postupku tuženi i GG dali su nasledničke izjave da se prihvataju nasleđa i da istovremeno svoj nasledni deo ustupaju tužiocu, koji se nasleđa i ustupljenog dela prihvatio. Saglasno datim izjavama Opštinski sud u Vranju doneo je rešenje O 267/99 od 24.08.1999. godine, kojim je za naslednika na zaostavštini pokojne VV, a koju je između ostalog činio i predmetni stan, oglašen tužilac. U predmetnom stanu su nastavile da žive stranke i GG, koja se nakon udaje 2000/01 godine iselila. Međusobni odnosi stranaka su nakon smrti VV u početku bili dobri, ali je kasnije došlo do pogoršanja međusobnih odnosa do te mere da je zajednički život stranaka u istom stanu postao nemoguć, zbog stalnih verbalnih sukoba između stranaka, a zbog svađe između stranaka jednom je intervenisala i policija. Između stranaka bilo je i nasilničkog ponašanja, više od strane tužioca prema tuženom, a u par navrata i od strane tuženog prema tužiocu, pri čemu ovi fizički nasrtaji nisu doveli do ozbiljnijih posledica ni za jednu ni za drugu stranu u vidu ugrožavanja života ili telesnog integriteta, izbacivanja iz stana ili ugrožavanja slobode kretanja, niti je u tom smislu protiv stranaka bilo krivičnih ili drugih prijava. Tužilac je zasnovao vanbračnu zajednicu sa DD jula 2007. godine i povremeno je boravio kod vanbračne partnerke, a povremeno zajedno sa njom u predmetnom stanu. Trenutno u stanu živi tužilac, dok je tuženi povremeno u stanu svoje verenice, a povremeno u predmetnom stanu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan i tužbeni zahtev tužioca i protivtužbeni zahtev tuženog. Prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan, zahtev tužioca smatrajući da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe iz člana 35, 36. i 44. Zakona o stanovanju, s obzirom da je tuženi bio član porodičnog domaćinstva svoje sada pokojne majke u vreme kada je stan otkupljen i da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi da se obaveže tuženi da se iseli iz predmetnog stana, jer tužilac tuženom prethodno nije pisanim putem otkazao korišćenje predmetnog stana. Odlučujući o protivtužbenom zahtevu, prvostepeni sud je smatrao da nisu ispunjeni uslovi za opoziv ugovora o poklonu, jer nije utvrđeno postojanje grube neblagodarnosti tužioca, kao poklonoprimca prema tuženom, kao poklonodavcu.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu, usvojio zahtev tužioca i obavezao tuženog da se iseli iz predmetnog stana, a odbio, kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se opozove sporni ugovor o poklonu. Drugostepeni sud je pošao od činjenice da je tuženi u ostavinskom postupku iza svoje pokojne majke dao nasledničku izjavu da se prihvata nasleđa i da istovremeno svoj nasledni deo ustupa tužiocu, te da se radi o ugovoru o poklonu i da se imaju primeniti pravna pravila o poklonu iz paragrafa 561. i 567. Građanskog zakonika za Kraljevinu Srbiju. S obzirom da je utvrdio da nakon učinjenog poklona nije došlo do pogoršanja imovinskih prilika tuženog, to je smatrao da to nije razlog za opoziv poklona, a u pogledu postojanja grube neblagodarnosti, kao drugog razloga za opoziv poklona, drugostepeni sud je smatrao da se verbalni sukobi između stranaka ne mogu okarakterisati kao iskazana gruba neblagodarnost tužioca prema tuženom, jer su u svađama učestvovale obe stane, zbog različitih životnih potreba i stavova, pri čemu iako saslušani svedoci potvrđuju da je dolazilo i do uzajamnih fizičkih nasrtaja da isti ne potvrđuju da je do fizičkih kontakata između stranaka zaista i došlo u vidu nanošenja međusobnih povreda ili ugrožavanja telesnog integriteta, slobode i časti, niti je tuženi dokazao da je protiv tužioca podnosio krivične i druge prijave zbog ugrožavanja navedenih vrednosti, niti da su takvi postupci vođeni protiv tužioca po službenoj dužnosti, već činjenica da je u nekim situacijama tužilac bio u pijanom stanju i u takvom stanju započinjao verbalne sukobe sa tuženim, da se to ne može okarakterisati kao gruba neblagodarnost (krajnja nezahvalnost), već samo kao obična nezahvalnost, koja povređuje pravila morala i dobrih običaja, ali ne i dobra predviđena kao drugi razlog za opoziv ugovora o poklonu, te da ista ne predstavlja i zakonski razlog za opoziv ugovora o poklonu. Osim toga, drugostepeni sud je smatrao, s obzirom da je ugovor o poklonu dobročin pravni posao, da tuženi nema pravo na protivčinidbu od strane tužioca za učinjeni poklon, odnosno da tuženi nije mogao osnovano očekivati od tužioca da mu isti u predmetnom stanu obezbedi odgovarajući prostor za život i stanovanje, a kasnije i za proširenje porodice, imajući u vidu da u vreme kada je poklon učinjen između stranaka takav dogovor nije postignut, niti je ustupanje naslednog dela bilo uz uslov, te da i sa tih razloga tuženi nije dokazao da su ponašanjem tužioca u periodu nakon okončanja ostavinskog postupka iza smrti pokojne VV ugrožena njegova dobra predviđena paragrafom 567. Građanskog zakonika za Kraljevinu Srbiju, te da se ponašanje tužioca pravno ne može okarakterisati kao gruba neblagodarnost za primljeni poklon. S obzirom da je smatrao da nisu ispunjeni uslovi za opoziv ugovora o poklonu, to je usvojio zahtev tužioca za iseljenje tuženog, primenom člana 37. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Osnovano se navodima revizije tuženog osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, kada je u pitanju odluka o zahtevu tužioca, a pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje kada je u pitanju odluka o protivtužbenom zahtevu.

Ugovor o poklonu nije regulisan pozitivnim zakonodavstvom, te se na isti primenjuju pravna pravila Srpskog građanskog zakonika, na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Paragrafom 566. Srpskog građanskog zakonika, propisano je da ko jedanput poklon učini, ne može ga više natrag uzeti, osim osobitih slučajeva. Paragrafom 567. istog Zakonika propisani su slučajevi, zbog kojih darodavac može poklon poreći: a) ako darodavac docnije tako osiromaši, da ni živeti ne može; b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći uvredu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje.

Saglasno navedenom do opoziva poklona može doći u dva slučaja, zbog nedostatka sredstava za život poklonodavca i zbog nezahvalnosti ili neblagodarnosti poklonoprimca. Postojanje neblagodarnosti ja faktičko pitanje o kome sud zaključuje uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, ceneći ga kao vrednosno merilo koje se odnosi na pravila morala i dobrih običaja u sklopu utvrđenih činjenica za donošenje zaključka o ponašanju poklonoprimca nakon prijema poklona. Drugostepeni sud je odlučujući o protivtužbenom zahtevu tuženog, radi opoziva poklona zbog neblagodarnosti, smatrao da nisu ispunjeni uslovi za opoziv poklona sa ovog razloga, jer se uzajamni verbalni sukobi do kojih je dolazilo između stranaka ne mogu okarakterisati kao iskazana gruba neblagodarnost tužioca prema tuženom, međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud nije u dovoljnoj meri ocenio sve činjenice koje su u postupku utvrđene, kako bi pravilno primenio materijalno pravo odlučujući o protivtužbenom zahtevu tuženog. Naime, pred prvostepenim sudom izveden je dokaz saslušanjem svedoka ĐĐ, DD, ŽŽ, ZZ i II, koji su tužioca okarakterisali kao prekog i agresivnog čoveka, da konzumira alkohol i da u pripitom stanju izaziva rasprave sa tuženim, da se nije adekvatno ponašao prema tuženom, čije iskaze je drugostepeni sud prihvatio, međutim drugostepeni sud nije u dovoljnoj meri ocenio iskaze ovih svedoka, niti je imao u vidu činjenicu da su odnosi tokom godina između stranaka pogoršani, pa kako iz navedenog sledi da je u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ostalo sporno da li se ponašanje tužioca prema tuženom može okarakterisati kao gruba nezahvalnost, odnosno neblagodarnost tužioca, kao poklonoprimca prema tuženom, kao poklonodavcu, to se za sada ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi za opoziv ugovora o poklonu.

Odlučujući o zahtevu tužioca za iseljenje tuženog iz predmetnog stana, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, i pogrešno je smatrao da samo od odluke o protivtužbenom zahtevu zavisi odluka o tužbenom zahtevu. Naime, pokojna supruga tužioca, a majka tuženog je pravo svojine na spornom stanu stekla otkupom, po posebnom režimu i u skladu sa članom 16. stavom 1. Zakona o stanovanju. Prema stavu 3. navedenog člana, članovi porodičnog domaćinstva imaju pravo stanovanja u stanu koji je otkupljen po odredbama Zakona o stanovanju. Tuženi je bio član porodičnog domaćinstva svoje majke u vreme kada je stan otkupljen i zato ima pravo stanovanja u smislu člana 16. stav 3. Zakona o stanovanju. Zbog toga nije pravilno stanovište drugostepenog suda da u ovom slučaju samo od odluke o protivtužbenom zahtevu zavisi odluka o tužbenom zahtevu, jer se u konkretnom slučaju imaju primeniti i odredbe Zakona o stanovanju, budući da je tim zakonom u korist člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana ustanovljeno pravo stanovanja u otkupljenom stanu. Pravo stanovanja člana porodičnog domaćinstva propisano članom 16. stavom 3. Zakona o stanovanju nije lična službenost predviđena pravnim pravilima građanskog prava koja se sastoji u ovlašćenju da se u svrhu stanovanja koristi tuđa stambena zgrada ili stan kao poseban deo zgrade, jer članovi porodičnog domaćinstva posle otkupa stana nemaju isključivo pravo da isti koriste, već imaju pravo da nastave da koriste stan zajedno sa ostalim korisnicima i licem koje je stan otkupilo, što se po sadržini bitno razlikuje od prava stanovanja kao lične službenosti. S obzirom da Zakon o stanovanju nije odredio pravnu prirodu i sadržinu prava stanovanja članova porodičnog domaćinstva u otkupljenom stanu, na međusobne odnose vlasnika stana stečenog otkupom i članove njegovog porodičnog domaćinstva se po analogiji primenjuju odredbe tog zakona, koje regulišu odnose nosioca stanarskog prava (zakupca) na društvenom stanu i članova njegovog porodičnog domaćinstva. To znači da se ima primeniti član 36. stav 2. Zakona o stanovanju, kojim je propisano da zakupac stana može, iz opravdanih razloga, da otkaže dalje korišćenje stana svakom članu porodičnog domaćinstva osim malolentom detetu, bračnom drugu i licu koje je dužan da izdržava po zakonu, s tim što rok za iseljenje ne može biti kraći od 30 dana. Odredbe člana 16. – 28. i člana 34. – 38. Zakona o stanovanju ostale su na snazi nakon stupanja na snagu Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, na osnovu njegovih prelaznih i završnih odredbi.

Stoga, kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene sve činjenice bitne za odluku o zahtevu tužioca, to je drugostepena presuda i u navedenom delu ukinuta. U ponovnom postupku drugostepeni sud će, vodeći računa po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, odlučiti o osnovanosti žalbe tuženog i sa aspekta primene člana 36. stav 2. Zakona o stanovanju i po potrebi utvrditi da li postoje opravdani razlozi za iseljenje tuženog iz spornog stana, i krivicu za poremećene odnose stranaka.

Imajući u vidu napred navedeno, kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu potpuno raspravljena činjenična i pravna pitanja od značaja za donošenje odluke o žalbi tuženog, na šta se osnovano ukazuje navodima revizije, to je drugostepena presuda ukinuta i vraćena drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog, sa kojih razloga je, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić