U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava drugog navedenog člana koje su u članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP predviđene kao razlozi za ovaj pravni lek. Navodima revizije o suprotnosti datih razloga sa izvedenim dokazima u spisima, koje revident podvodi pod bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, u suštini se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. označenog člana zbog kojeg se revizija po zakonu ne može izjaviti. Ne postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju tuženi ukazuje svojim navodima. Drugostepeni sud je održao raspravu u skladu sa članovima 383. stav 4. i 384. ZPP. Na raspravu pred drugostepenim sudom, na osnovu člana 385. ZPP, shodno se primenjuju odredbe o glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom, između ostalog i odredba člana 331. tog zakona koja daje ovlašćenje sudu da, u situaciji kada se ročište drži pred izmenjenim većem, ne saslušava stranke, svedoke i veštake već da pročita zapisnike o izvođenju tih dokaza.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je supruga pokojnog VV (umro ...2009. godine) sa kojim je bila u braku od 1980. godine. Od zaključenja braka tužilja i njen suprug živeli su u zajednici sa VV roditeljima, njegovim dedom GG i njegovom suprugom u selu ... . Tuženi i njegova supruga, roditelji sada pokojnog VV, su tokom 1970. godine otišli na rad u inostranstvo i tamo su tokom 2008. godine ostvarili pravo na penziju. Tužiljin suprug je sa svojim dedom kao primaocem izdržavanja zaključio 14.09.2001. godine ugovor o doživotnom izdržavanju, overen u predmetu Opštinskog suda u Negotinu R3 219/01, kojim je primalac izdržavanja raspolagao spornom nepokretnom imovinom. Nepokretnosti - predmet tog ugovora, u javnim knjigama su bile upisane kao svojina primaoca izdržavanja, bez zabeležbe da iste predstavljaju zajedničku svojinu. Postupak za raspravljanje zaostavštine pokojnog GG (umro ...2003. godine) okončan je pravnosnažnim rešenjem O. 291/07 od 16.04.2007. godine kojim je tuženi oglašen za naslednika imovine kojom je ostavilac raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju od 14.09.2001. godine. Tužiljin suprug je podneo tužbu protiv tuženog radi utvrđenja prava svojine na spornim nepokretnostima i ta parnica je okončana povlačenjem tužbe. Tužilja je, rešenjem O. 902/15 od 10.09.2015. godine, oglašena za zakonskog naslednika na naknadno pronađenoj imovini ostavioca, pokojnog VV, koju čine nepokretnosti obuhvaćene označenim ugovorom o doživotnom izdržavanju. Nepokretnosti upisane u listove nepokretnosti .. KO ..., .. KO ... i .. KO ... stečene su u porodičnoj zajednici.

Tuženi je, nakon zaključenja glavne rasprave, podneo tužbu za utvrđenje ništavosti rešenja O 902/15 od 10.09.2015. godine, a zajedno sa suprugom podneo je posebnu tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju od 14.09.2001. godine. Postupci po ovim tužbama su u toku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je u ovom sporu pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 46/95) propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Imovina koja je predmet tog ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i iz nje se ne mogu namiriti ni nužni naslednici.

Sledstveno tome, sporne nepokretnosti u katastarskim opštinama Negotin, Aleksandrovac i Rajac kojima je primalac izdržavanja, sada pokojni GG, raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenim sa davaocem izdržavanja, sada pokojnim tužiljinim suprugom, nisu činile njegovu zaostavštinu i nisu mogle biti predmet nasleđivanja od strane tuženog. Tužilja je zakonska naslednica pokojnog davaoca izdržavanja koja je nasleđivanjem, u skladu sa članom 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i članom 206. stav 1. u vezi člana 9. stav 1. i 2. Zakona o nasleđivanju, stekla pravo svojine na toj imovini.

Odredbom člana 342. Zakona o braku i porodičnim odnosima, važećeg u vreme kada je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, pored ostalog bilo je propisano: da se pravo članova porodične zajednice na nepokretnostima koje su njihova zajednička imovina u smislu člana 340. tog zakona, upisuju u zemljišne i druge javne knjige na ime svih članova porodične zajednice koji su svojim radom učestvovali u sticanju, sa neopredeljenim udelima (stav prvi); da ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik jedan član porodične zajednice ili pojedini članovi porodične zajednice, smatraće se da je vlasnik lice koje je upisano sve dok se, po predlogu ostalih članova porodične zajednice, u zemljišne, odnosno druge javne knjige ne upiše zabeležba o pravu zajedničke svojine (stav drugi); da ugovor kojim član porodične zajednice koji je kao vlasnik upisan u zemljišne, odnosno druge javne knjige izvrši otuđenje ili opterećenje nepokretnosti stečene u porodičnoj zajednici, ostali članovi porodične zajednice mogu pobijati samo ako je u vreme zaključenja ugovora u zemljišne, odnosno druge javne knjige bila upisana zabeležba o pravu zajedničke svojine ili ako su u vreme zaključenja ugovora trećem licu sa kojim je ugovor zaključen na nesumnjiv način stavili do znanja da se radi o predmetu zajedničke svojine (stav treći).

U konkretnom slučaju, primalac izdržavanja je u javnim knjigama bio upisan kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, a nije postojala zabeležba o pravu zajedničke svojine. Zbog toga, u smislu citiranog člana 342. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, važila je pravna fikcija po kojoj se primalac izdržavanja smatra vlasnikom te imovine. Zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju ostali članovi porodične zajednice nisu pobijali do zaključenja glavne rasprave iz razloga predviđenih u stavu trećem navedenog člana.

Navodi revizije o nepotpunoj aktivnoj i pasivnoj legitimaciji u smislu pravila o nužnom suparničarstvu iz člana 211. ZPP, nisu osnovani. Tužilja je pravnosnažnim rešenjima ostavinskog suda oglašena za jedinog naslednika zaostavštine pokojnog VV i spornih nepokretnosti kao naknadno pronađene imovine ostavioca. Ćerke ostavioca, koje su u postupku raspravljanja njegove zaostavštine dale negativne nasledne izjave o odricanju od nasledstva, nisu nužni suparničari sa tužiljom u ovom sporu. Svoja nasledna prava na spornim nepokretnostima, zbog propusta ostavinskog suda da u postupku raspravljanja naknadno pronađene imovine postupi u skladu sa članom 130. stav 2. Zakona o nasleđivanju, mogu ostvarivati u posebnoj parnici - naslednopravnom sporu, tužbom koju će podneti protiv tužilje. Predmet ovog spora je utvrđenje prava svojine tužilje po osnovu zakonskog nasleđivanja imovine koju je njen suprug stekao po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, a ne utvrđenje udela u sticanju te imovine u porodičnoj zajednici da bi tužbom, kao tužena sa položajem nužnog suparničara, morala biti obuhvaćena i supruga tuženog.

Revizijski navodi o parnicama koje je tuženi pokrenuo radi utvrđenja ništavosti rešenja O. 902/15 od 10.09.2015. godine kojim je tužilja oglašena za naslednika spornih nepokretnosti, kao naknadno pronađene imovine pokojnog VV i za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju od 14.09.2001. godine nisu od uticaja na pravilnost drugostepene presude u pobijanom delu. Ove parnice pokrenute su po zaključenju glavne rasprave i nemaju značaj za postupak pred drugostepenim sudom jer je članom 385. stav 2. ZPP propisano da se odredbe tog zakona o određivanju prekida (član 223) ne primenjuju u drugostepenom postupku. Osim toga, zahtev kojim se traži utvrđenje ništavosti rešenja o nasleđivanju je očigledno neosnovan jer se u parničnom postupku ne može tražiti ništavost pravnosnažne sudske odluke.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić