U IME NARODA

Vrhovni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Matić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Požarevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2710/21 od 13.10.2021. godine, u sednici održanoj dana 31.05.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2710/21 od 13.10.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Smederevu P 49/20 od 01.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu po osnovu naknade štete isplati iznos od 15.202.656,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.08.2020. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2710/21 od 13.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20) Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Smederevu Reh 12/17 od 27.11.2017. godine, usvojen je zahtev ovde tužioca za rehabilitaciju njegovog pravnog prethodnika, pok. BB, bivšeg iz ..., i utvrđeno da je bio žrtva progona i nasilja iz političkih razloga, zbog čega su presude Sreskog suda u Smederevskoj Palanci K 27/50 i Okružnog suda za oblast Beogradsku Gž 711/50 ništave od trenutka donošenja, kao i sve pravne posledice, uključujući i pravne posledice kazne konfiskacije imovine, pa se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim. Navedenim presudama pravnom prethodniku tužioca je izrečena kazna zatvora kao glavna kazna i kazna konfiskacije celokupne imovine u površini od 21.15,25 hektara kao sporedna kazna zbog krivičnog dela sabotaža, neisporuke, te neizvršavanje obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Tužilac je unuk rehabilitovanog lica.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da se tužbenom zahtevu tužioca kojim se zahteva naknada štete u vidu izmakle dobiti zbog nemogućnosti korišćenja nepokretnosti koje su konfiskovane njegovom pravnom prethodniku po osnovu presude Sreskog suda u Smederevskoj Palanci K 27/50, a koji je rehabilitovan presudom Višeg suda u Smederevu Reh 12/17 od 27.11.2017. godine, ne može pružiti pravna zaštita primenom opštih propisa o naknadi štete sadržanih u Zakonu o obligacionim odnosima – ZOO. Ovo stoga što se u konkretnom slučaju na sporni pravni odnos primenjuje odredba člana 14. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao lex specialis, na čiju primenu upućuju odredbe člana 21. stav 3. i člana 25. Zakona o rehabilitaciji, imajući u vidu traženu pravnu zaštitu, koja zakonska odredba isključuje pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja podržavljenom imovinom, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Neosnovano se revizijom tužioca pobija pravilnost i zakonitost nižestepenih odluka.

Odredbom člana 21. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.92/11) propisano je da pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog Zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu imaju naslednici rehabilitovanog lica, u skladu sa odredbom člana 25. ovog Zakona. Odredbom člana 25. ovog Zakona propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 21. stav 3. ovog Zakona imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog Zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, u skladu sa Zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu.

Odredbom člana 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11 ... 153/20), važećem u vreme podnošenja tužbe, propisano je da se tim Zakonom uređuju, između ostalog, uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akta o podržavljenju, posle 09. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu imovinu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (vraćanje imovine). Odredbom člana 2. tačke 10. i 11. propisano je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama ovog Zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom: Zakona o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije („Službeni list DFJ“, br. 40/45) i Zakona o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list FNRJ“, br. 61/46 i 74/46).Odredbom člana 5. stav 1. tačka 1. ovog Zakona propisano je da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog Zakona. Odredbom člana 14. stav 2. ovog Zakona, propisano je da se ne može zahtevati vraćanje plodova, niti naknada štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja podržavljenom imovinom, kao i po osnovu njenog održavanja u periodu od dana podržavljenja do vraćanja imovine.

Neosnovano se revizijom tužioca napada pravilnost i zakonitost nižestepenih odluka zbog pogrešne primene materijalnog prava. Imajući u vidu traženu pravnu zaštitu – naknadu štete u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja oduzetih katastarskih parcela pravnom prethodniku tužioca, koji je rehabilitovan, (od trenutka oduzimanja tih katastarskih parcela do donošenja rešenja o rehabilitaciji), pravilno je stanovište nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11 ... 153/20), kao poseban zakon koji u članu 14. stav 2., izričito isključuje pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja podržavljenom imovinom.

Suprotno navodima revizije, iako Ustav garantuje pravo na pravično obeštećenje za svaku štetu koja se nanese građanima, u konkretnom slučaju to pravo bi se moglo realizovati samo u okviru nekog od oblika restitucije, odnosno obeštećenja predviđenih Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ali ne i po članu 14. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11 ... 153/20), jer ta zakonska odredba isključuje pravo rehabilitovanog lica, odnosno njegovog zakonskog naslednika na naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja podržavljenom imovinom. Činjenica da je tužilac bio neuka stranka nije vodila gubitku njegovog prava, niti je zahtevala od suda da tužioca pouči, imajući u vidu da je tokom postupka tužilac imao punomoćnika iz reda advokata.

Na osnovu izloženog i člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić