Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, budući da ta povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 16.08.2004. godine, kao vlasnik SKR „OPS“ sa sedištem u Novom Pazaru i kupac sa preduzećem „Svet – Kust“ DOO sa sedištem u Beogradu, kao prodavcem zaključio ugovor o kupoprodaji robe, po kome mu je prodavac trebao da nabavi robu u Turskoj po ceni koju će prodavac formirati posle carinjenja u momentu primopredaje robe kupcu. Dana 23.08.2004. godine prodavac je kupcu izdao: fakturu br. 34/04, otpremnicu br. 34/04 i prijemnicu br. 34/04, sve za količinu od 50.279 metara teksas platna. BB je kao ovlašćeno lice uvoznika „Svet – Kust“ DOO primila od tužioca avans za prodato teksas platno i dala nalog špediteru angažovanom za prevoz uvezene robe za 50.279 metara teksas platna preda tužiocu, jer je on tu količinu kupio avansno. Roba je kamionom dovezena u Novi Pazar u petak, pa je VV, radnik špeditera već istog dana dobio usmeni nalog od svog pretpostavljenog da po carinjenju robe, robu preda tužiocu koji je njen vlasnik, jer je špediteru takav nalog dalo ovlašćeno lice uvoznika preduzeća „Svet – Kust“. Tužilac je sutradan, u subotu došao da podigne robu i sa špediterom je napravio potrebnu dokumentaciju za preuzimanje robe i dao poresku izjavu da je roba njegova, ali predstavnik špeditera mu je tada rekao da ne može da mu preda robu, jer novac koji je potreban za carinjenje još nije uplaćen na račun, pa je BB, kao ovlašćeno lice uvoznika, otišla u Beograd da plati carinu i obavestila ga o plaćanju i rekla mu da u ponedeljak ujutro može da podigne robu od špeditera. Špediter je pozvao tužioca oko 11,00 časova u ponedeljak i rekao mu da može da preuzme robu, ali, oko 13,00 časova ponovo ga je pozvao i rekao da dođe, jer poreska uprava ne dozvoljava izdavanje robe. Kada je tužilac došao i pokazao inspektorima potrebnu dokumentaciju o tome da je roba njegova, inspektori je nisu uvažili. Faktura, prijavnica i otpremnica su sačinjene 21.08.2004. godine, u vreme kada je ovlašćeno lice uvoznika dalo nalog špediteru da teksas platno koje je uvezeno za tužioca po carinjenju preda njemu, međutim, kako tada uvoznik još nije isplatio potreban novac za carinjenje, na ove dokumente stavljen je prvi naredni radni dan odnosno ponedeljak 23.08.2004. godine, do kada je novac za carinjenje trebalo da bude uplaćen i roba predata tužiocu. Dana 23.08.2004. godine organ tužene – Odsek poreske policije Novi Pazar, oduzeo je navedenu robu od radnika špeditera – vozača GG i ona je predata Poreskoj upravi Beograd po zapisniku o primopredaji robe od 24.08.2004. godine, a zbog poreskog duga prodavca navedene robe – preduzeća „Svet – Kust“ DOO Beograd. Tokom ovog postupka rešenjem od 15.03.2006. godine određena je privremena mera kojom je tuženoj zabranjeno raspolaganje i otuđenje predmetne robe, sa važnošću do pravnosnažnog okončanja ovog postupka. Tužena je otuđila predmetnu robu u postupku prinudne naplate poreske obaveze poreskog obveznika „Svet – Kust“ DOO Beograd, tako što je na osnovu zaključka Ministarstva finansija, poreske uprave, filijale Stari Grad od 18.05.2006. godine određena treća prodaja pokretnih stvari, popisanih, procenjenih i zaplenjenih od tog poreskog obveznika, i to usmenim i javnim nadmetanjem, a koja je obavljena 24.05.2006. godine kada je ponuđač DD iz ... dao najpovoljniju ponudu u iznosu od 4.560.000,00 dinara. Ponuđač je uplatio ovaj iznos, pa mu je predmetna roba predata, o čemu je sačinjena potvrda o prodaji i predaji robe, izdata od strane Republike Srbije, Poreske uprave, Filijale Stari Grad od 26.05.2006. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo oduzimanjem predmetne robe primenom člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 172, 186. i 277. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo, jer su utvrdili da je u momentu oduzimanja robe 23.08.2004. godine tužilac po osnovu ugovora o kupoprodaji od 16.08.2004. godine i po fakturi, otpremnici i prijemnici na koje su stavljeni datumi 23.08.2004. godine bio vlasnik robe koju su organi tužene oduzeli zbog poreskog duga prodavca preduzeća „Svet – Kust“ DOO Beograd, a zatim je tužena i pored zabrane otuđenja robe, izrečene privremenom merom donetom tokom ovog postupka, predmetnu robu javnim nadmetanjem prodala 24.05.2006. godine za iznos od 4.560.000,00 dinara i 26.05.2006. godine predmetnu robu predala kupcu, na koji način je tužiocu pričinila štetu u visini vrednosti ove robe, te da je tužena dužna da mu naknadi štetu na osnovu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za traženu naknadu štete, a kod utvrđenog da je tužilac u momentu oduzimanja i prodaje robe bio vlasnik predmetne robe, i da je i pored zabrane otuđenja robe određene privremenom merom donetom tokom ovog postupka tužena predmetnu robu prodala javnim nadmetanjem i predala kupcu.

Članom 34. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče se predajom te stvari u državinu sticaoca, stavom 2, da predaja pokretnih stvari smatra se izvršenom i predajom isprave na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari, kao i uručenjem nekog dela stvari ili izdvajanjem ili drugim označavanjem stvari koje znači predaju stvari, dok je stavom 4. istog člana propisano da ako sticalac prava svojine na pokretnu stvar ostavi tu stvar i dalje u državini prenosioca po nekom drugom osnovu, on stiče pravo svojine na nju u trenutku zaključenja pravnog posla sa vlasnikom stvari na osnovu koga se stiče pravo svojine.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije. Za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koji nije u skladu sa opštim normama vršenja službe) i da se tako postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno posledična veza).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac bio vlasnik predmetne robe u vreme njenog oduzimanja u smislu člana 34 st. 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te da stoga kao vlasnik može zahtevati naknadu štete od tužene. Naime, kod utvrđenog da je tužilac kao kupac sa umešačem na strani tužioca – kao prodavcem zakučio ugovor o kupoprodaji predmetne robe 16.08.2004. godine, da je prodavac robe dao nalog špediteru dva dana pre oduzimanja robe da robu preda tužiocu, kao kupcu, o čemu je špediter pre oduzimanja robe sačinio potrebnu dokumentaciju koju je predao tužiocu, to je tužilac stekao pravo svojine na predmetnoj robi na osnovu pravnog posla i predajom isprave na osnovu koje može raspolagati tom stvari. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom ocene aktivne legitimacije tužioca.

Kod utvrđenog da je roba koja je bila vlasništvo tužioca oduzeta radi naplate poreskog duga umešača na strani tužioca odnosno prodavca, to postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su obavezali tuženu da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vrednosti oduzete robe. Stoga su ocenjeni, kao neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostali navodi revizije tužene se neporedno ili posredno odnose na ocenu dokaza i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koji navodi nisu posebno razmotreni, budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno, ne dovode u sumnju pravilnost odlučivanja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o obligacionim odnosima.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković