.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2244/2015
10.03.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca M.S. iz L., koga zastupa D.M., advokat iz L., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde - Viši sud u Leskovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1281/15 od 23.09.2015. godine, u sednici održanoj 10.03.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1281/15 od 23.09.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Leskovcu P 45/14 od 06.07.2015. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i boravka u pritvoru u trajanju od 248 dana i povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti, isplati iznos od 500.000,00 dinara, kao i da na ime troškova parničog postupka tužiocu isplati ukupno 118.600,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose počev od 06.07.2015. godine, do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i boravka u pritvoru u trajanju od 248 dana i povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti isplati preko dosuđenog, a do traženog iznosa od ukupno 4.960.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja, do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja, do isplate.
Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 1281/15 od 23.09.2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Leskovcu P 45/14 od 06.07.2015. godine u stavu drugom i trećem izreke, kao i u pogledu odluke o troškovima, sadržane u stavu prvom izreke.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11,...55/14) i ocenio da revizija nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede se revizijom posebno ne ukazuje.
Prema činjeničnom stanju utvrđenim nižestepenim presudama, protiv tužioca kao osumnjičenog je vođen krivični postupak pred Višim sudom u Leskovcu u predmetima Ki 126/10 i K 14/12, zbog postojanja sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, u vezi člana 33. KZ. Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki 126/10 od 05.08.2010. godine tužiocu je određen pritvor, koji mu je ukinut rešenjem K 140/10 od 08.04.2011. godine. Od trenutka lišenja slobode 03.08.2010. godine do ukidanja pritvora 08.04.2011. godine tužilac je u pritvoru proveo ukupno 248 dana. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Leskovcu K 14/12 do 12.10.2012. godine tužilac je na osnovu člana 355. stav 2. Zakona o krivičnom postupku oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ, koje mu je optužnim aktom stavljeno na teret. Tužilac je rođen 1978. godine, u vreme lišenja slobode je bio nezaposlen, neoženjen je i živi u zajedničkom domaćinstvu sa majkom i sestrom. Ranije je osuđivan zbog izvršenja istovrsnog krivičnog dela, te je odmah nakon ukidanja pritvora započeo sa izdržavanjem jedne jedinstvene kazne zatvora, po prethodno izvršenom spajanju kazne. Veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra utvrđen je intenzitet i dužina trajanja duševnih bolova i straha za vreme boravka u pritvoru, kao i nakon izlaska iz pritvora, tokom trajanja sudskog postupka i po pravnosnažnom okončanju postupka. Postojanje trajnog duševnog oboljenja kod tužioca nije utvrđeno. Tužilac se obraćao Ministarstvu pravde Republike Srbije radi naknade nematerijalne štete u vansudskom postupku, ali njegov zahtev nije razmatran od strane nadležne komisije Ministarstva.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima odlučili delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka o tužbenom zahtevu doneta je pravilnom primenom kriterijuma iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, koji su relevantni za određivanje pravične novčane naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu u vidu povrede prava ličnosti. Suprotno navodima revizije, vreme trajanja lišenja slobode, odnosno broj dana koje je oštećeni neosnovano proveo u pritvoru nije jedina okolnost od koje zavisi visina pravične novčane naknade zbog povrede prava ličnosti prouzrokovane neosnovanim lišenjem slobode, već se prilikom odmeravanja pravične naknade nematerijalne štete, pored vremenskog trajanja lišenja slobode, ceni niz objektivnih i subjektivnih okolnosti kao što su težina i priroda krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, uslovi u pritvoru, godine života i porodično stanje oštećenog, ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, te niz drugih okolnosti koje mogu uticati na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode. U ovom slučaju, dosuđeni iznos od 500.000,00 dinara, i po oceni revizijskog suda, predstavlja primerenu satisfakciju tužiocu, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, prirodu novčane naknade i intenzitet i dužinu trajanja duševnih bolova koje je tužilac trpeo zbog neosnovanog lišenja slobode u trajanju od 248 dana, dok bi se dosuđivanjem naknade u većem iznosu od navedenog pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom kojoj naknada služi. Stoga je nižestepenim presudama tužbeni zahtev u delu kojim je, preko dosuđenog, tražena isplata novčane naknade nematerijalne štete u iznosima od još 4.460.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i još 500.000,00 dinara za pretrpljeni strah, pravilno odbijen kao neosnovan, dok suprotni navodi revidenta nisu osnovani. Za svoju odluku u navedenom delu nižestepeni sudovi dali su jasne, potpune i pravilne razloge, koje prihvata i revizijski sud.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu i na osnovu člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio da revizijsku odluku detaljno ne obrazlaže, imajući u vidu da se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava u primeni instituta naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti.
Predsednik veća - sudija
Snežana Andrejević,s.r.
