Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...55/14) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanje na povrede postupka pred prvostepenim sudom koje su ocenjene od strane drugostepenog suda, ne mogu biti revizijski razlog u smislu čl. 407 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka, zaključen ... godine, razveden je 19.11.2015. godine i zajednička mal. deca, sin VV i kćerka GG poverena su tužiocu. Tužilac je više puta prijavljivao tuženu, dana 02.07.2015. godine da ga je uznemiravala, 16.07.2015. godine da je razbila zadnje vetrobransko staklo na njegovom putničkom motornom vozilu uz vređanje i omalovažavanje ispred Centra za socijalni rad, 07.12.2015. godine da ga je u naselju „...“ varbalno napala uz psovke i uvrede pred mal. decom i bratom tužioca, 20.01.2016. godine da je ispred njegove kuće vikala i vređala ga pokušavajući da uđe u kuću, lupajući na vrata i prozore, te da ga je tokom trajanja postupka, posle priredbe u vrtiću u kome je učestvovala kćerka parničnih stranaka, vređala nazivajući ga pogrdnim imenima pred vaspitačicama i prisutnim roditeljima. Prema izveštaju Centra za socijalni rad „...“ ...., od 22.03.2016. godine, odnosi između parničnih stranaka su poremećeni a imovinski odnosi su nedefinisani. Tužena tokom obavljanja razgovora nije kontrolisala bes i ne uviđa svoju preteranu reakciju u odnosu na supruga. To se dešava pred decom i ne može se isključiti ponavljanje takvog ponašanja. Kako mal. deca, obzirom da borave kod oca, prilikom eventualnih ispada bi bila uznemirena, po mišljenju Centra, treba izreći predložene mere zabrane prilaska. Prema izveštaju Centra od 08.06.2016. godine, u kome se izjašnjavao o predlogu tužene za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici prema tužiocu, tužena je i dalje u velikoj meri opterećena partnerskom relacijom. Sa mal. kćerkom razgovara o sadašnjoj partnerki tužioca, detaljno razmatrajući njihov odnos, pri čemu meša partnersku i roditeljsku brigu, uznemirava mal. decu, naročito kćerku GG, dok sin VV izbegava kontakte sa majkom. Imajući to u vidu Centar je izrazio mišljenje da nije celishodno donositi mere zaštite od nasilja u porodici koje je predložila tužena jer ne postoji neposredno ili posredno ugrožavanje tužene.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona izrekli odgovarajuće mere zaštite od nasilja u porodici, nalazeći da tužena vrši nasilje u porodici u smislu člana 197. Porodičnog zakona, odnosno odbili zahtev tužene za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici, nalazeći da ponašanje tužioca nije takvo da bi se prema njemu izrekle predložene mere.

Prema odredbi člana 197. Porodičnog zakona („Sl. Glasnik RS“ br.18/15, 72/11-dr.zakon i 6/15), nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice, s tim da se nasiljem u porodici naročito smatra nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, ograničavanje slobode kretanja ili komunikacija sa trećim licima, vređanje kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.

Odredbom člana 198. navedenog zakona propisane su mere zaštite koju sud može izreći protiv člana porodice koji vrši nasilje.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno stanovište nižestepenih sudova da u radnjama tužene ima obeležja nasilja u porodici u smislu člana 197. Porodičnog zakona jer je tužena svojim ponašanjem odnosno vređanjem tužioca, psihičkim uznemiravanjem, svojim radnjama ugrozila duševni integritet i spokojstvo tužioca i njihove dece, te su, s tim u vezi, pravilno tuženoj izrekli meru zabrane pristupanja mestu stanovanja i rada tužioca na udaljenosti manjoj od 50 m, približavanje tužiocu na udaljenosti manjoj od 50 m i zabranu daljeg uznemiravanja tužioca u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona. Trajanje izrečenih mera adekvatno je težini radnji i verbalnog nasilja, izraženoj upornosti i stvorenom riziku od mogućih posledica po integritet i duševno zdravlje tuženog. Svrha mere zaštite je i sprečavanje i prestanak takvog ponašanja koje predstavlja nasilje u porodici, rešavanje problema koji su doveli do poremećaja u odnosima i nasilja, te konačno uspostavljanje normalnih međusobnih odnosa članova porodice. Kako su sudovi upravo to imali u vidu prilikom izricanja navedenih mera zaštite, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi revizije tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Sud je imao u vidu i ostale revizijske navode ali ih u smislu čl. 414. stav 2. ZPP nije posebno obrazlagao, jer se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koji su već bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić