Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Radoslave Mađarov, Vesne Stanković, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Mirko Tomić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Jagodina, BB iz ..., čiji je punomoćnik Željko Ljubanić, advokat iz ... i tuženog JP „Uređenje i javno osvetljenje“ Jagodina, radi utvrđenja svojine i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4982/19 od 28.07.2020. godine, u sednici veća održanoj 22.03.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4982/20 od 28.07.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4982/20 od 28.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog sudau Kragujevcu Gž 4982/19 od 28.07.2020. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Jagodini P 741/18 od 08.08.2019. godine, kojom je u stavu prvom izreke, odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja sticanjem svojine sa 1/1, rešenjem Osnovnog suda u Jagodini R1 23/10 od 13.08.2010. godine, na stanu br. ..., u objektu – prizemnoj zgradi na kp.br. .../... KO ... i isplatom kupoprodajne cene, stekla i pravo svojine na delu tada postojeće kp.br. .../... KO ..., srazmerno površini njenog posebnog dela u navedenom objektu (143/281), što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe. U stavu drugom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja vlasnik idealnog dela kp.br. .../... KO ..., sa udelom 34/221, srazmerno njenom udelu na ranije postojećoj kp.br. .../... KO ..., što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe, da se tužilja upiše kao vlasnik sa navedenim udelom. U stavu trećem izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništav i bez pravnog dejstva ugovor o zakupu dela kp.br. .../... KO ..., zaključen između tuženih Grada Jagodine i JP „Direkcija za izgradnju grada Jagodina“, kao zakupodavca i tuženog BB, kao zakupca, a na osnovu rešenja Gradonačelnika grada Jagodina od 18.12.2014. godine, što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe. U stavu četvrtom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi Grad Jagodina

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na razloge za primenu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 87/18 i 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odluku o tužbenom zahtevu. Pravnosnažnom presudom, odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na zemljištu u državnoj svojini, po osnovu vlasništva tužilje na stanu kao posebnom delu zgrade koja se nalazi na tom zemljištu (ranije postojeća kp.br. .../... a posle parcelaciji kp.br. .../... u KO ...), zahtev da se utvrdi da je ništav i bez pravnih posledica ugovor o zakupu kojim je tužena jedinica lokalne samouprave deo navedene parcele dala u dugoročni zakup drugotuženom kao vlasniku susedne parcele, kao i eventualni tužbeni zahtev za isplatu naknade po pravilima o sticanju bez osnova, u visini cene zakupa koju je jedinica lokalne samouprave naplatila od zakupca, a srazmerno svojinskom udelu tužilje. Ovo iz razloga što tužilja otkupom stana nije stekla pravo svojine, već pravo korišćenja na zemljištu, u površini potrebnoj za njegovu redovnu upotrebu, a po stupanju na snagu Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br.72/09 ... 24/11) i nakon upisa prava svojine na stanu (07.04.2014. godine), tužilja nije podnela zahtev za utvrđenje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranja građevinske parcele, saglasno članu 70. navedenog Zakona. Takođe, protiv odluke upravnog organa u postupku preparcelacije tužilja nije koristila pravna sredstva (žalbu na rešenje kojim su od kp.br. .../... formirane dve katastarske parcele) i nije vodila upravni spor, pa je odluka o formiranju parcela postala pravnosnažna i konačna, zbog čega postoji pretpostavka da je ista zakonita. Shodno navedenom, drugostepeni sud je ocenio da je dozvoljeno raspolaganje zemljištem od strane jedinice lokalne samouprove, putem preparcelacije i davanja u dugoročni zakup imaocu stvarnih prava na susednom zemljištu, bez učešća i saglasnosti tužilje kao vlasnika stana, u objektu koji se nalazi na parceli, s obzirom da parcela podleže promeni granice, a ovim raspolaganjem nisu povređena stečena prava tužilje, već se njeno pravo korišćenja ograničava na površinu parcele, koja je dovoljna za njegovu redovnu upotrebu. Takođe, pravo korišćenja na građevinskom zemljištu, pretvara se u pravo svojine, bez naknade, na osnovu člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji, pod uslovom da je u postupku pred organom nadležanim za poslove državnog premera i katastra određeno zemljište za redovnu upotrebu objekta i na udelu koji je u srazmeri sa površinom koju vlasnik posebnog dela zgrade poseduje u odnosu na ukupnu površinu objekta (ukoliko je objekat sastavljen od posebnih delova koji su u vlasništvu različitih lica). Po oceni revizijskog suda, pobijana presuda je doneta uz adekvatnu primenu materijalnog prava – propisa koji su bili na snazi u vreme sticanja i prenosa stvarnih prava na stanu, kao i čl. 102. i 104. u vezi sa čl. 70. st. 1. i 2. Zakona o planiranju i izgradnji. Shodno navedenom, ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa ni prihvatanje posebne revizije ne bi dovelo da drugačijeg i povoljnojeg ishoda spora za tužilju kao revidenta.

Na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko - pravnim sporovima koji se odnose na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 29.04.2015. godine, radi uvrđenja svojine, sa eventualnim tužbenim zahtevom kojim za isplatu naknade po pravilima o sticanju bez osnova. Na ročištu održanom 24.07.2015. godine utvrđena je vrednost predmeta spora na iznos od 536.560,00 dinara i ista je označena i u uvodu prvostepene presude, dok je tužilac svoj novčani eventualni tužbeni zahtev opradelio na iznos od 2.224, 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko – pravnom sporu, u kome označena vrednost predmeta spora i vrednost pobijanog dela po glavnom i eventualnum tužbenom zahtevu, ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija je nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić-Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić