Apelacioni sud u Nišu je nakon održane rasprave, presudom Gž 36/23 od 26.12.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuo presudu Osnovnog suda u Leskovcu, Sudska jedinica u Vlasotincu P 10213/20 od 07.07.2022. godine i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile da sud prema tuženoj utvrdi da je ugovor o doživotnom izdržavanju R3 101/05 od 13.12.2005. godine, overen pred Opštinskim sudom u Vlasotincu između sada pok. ĐĐ, biv. iz ..., kao primaoca izdržavanja i tužene DD, kao davaoca izdržavanja, ništav i bez pravnog dejstva, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje GG iz ..., kojim je tražila da sud utvrdi da je tužilja po osnovu sopstvenog doprinosa i sticanja za vreme trajanja porodične zajednice i po osnovu nasleđa iza smrti supruga, pok. EE biv. iz ..., suvlasnica u obimu od 3/4 idealnih suvlasničkih delova porodične stambene zgrade – objekta br. 1 izgrađenog na k.p. br. ... KO ... - ..., površine 83 m2, a koji objekat je kod SKN u Vlasotincu u LN br. ... KO ... – ..., uknjižen na pok ĐĐ, biv. iz ..., u obimu 1/1, što je tužena dužna da prizna, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile da se utvrdi prema tuženoj da zaostavštinu sada pok. ĐĐ, biv. iz ... predstavlja pravo susvojine u obimu od 1/4 idealnih suvlasničkih delova porodične stambene zgrade – objekta br. 1 izgrađenog na k.p. br. ... KO ... - ..., površine 83 m2, što je tužena dužna da prizna, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, tužilje su obavezane da tuženoj solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 189.800,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž 36/23 od 21.08.2024. godine, odbijen je predlog tužilja AA, BB i VV od 25.03.2024. godine, za donošenje dopunske presude.

Protiv navedenih odluka (presude i rešenja), drugostepenog suda, tužilje su izjavile blagovremene revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 36/23 od 26.12.2023. godine, zahtevajući naknadu troškova revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), i utvrdio da je revizija tužilja neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije revidenata o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, pred drugostepenim sudom, su bez uticaja na odlučivanje, jer se odnose na osporavanje ocene dokaza. Sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savezne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane, u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi. Sud, u svakom konkretnom slučaju, shodno rezultatu istraživanja, slobodno formira svoje uverenje o dokazanim, odnosno nedokazanim činjenicama. Slobodna ocena dokaza podrazumeva i slobodu izbora dokaznih sredstava. Ne radi se o uskraćivanju prava na raspravljanje kad sud odbije da izvede predloženi dokaz. Takvu odluku sud donosi jer on rukovodi glavnom raspravom, o postupku se izvode oni dokazi i utvrđuju one činjenice koje su bitne za odlučivanje o tužbenom zahtevu. Suprotno postupanje sud, bilo bi protivno načelu ekonomičnosti propisanom odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, tužilje AA, BB i VV su sestre, a tužilja GG im je majka. Pokojni EE bio im je otac, a suprug tužilje GG. Pokojni ĐĐ i pok. EE su bili braća, pri čemu je tužena supruga pok. ĐĐ, koji je preminuo 14.07.2015. godine i nije ostavio naslednike prvog naslednog reda, jer nije imao dece. Između sada pok. ĐĐ, kao primaoca izdržavanja i njegove supruge, tužene DD, kao davaoca izdržavanja, pred Opštinskim sudom u Vlasotincu je zaključen i overen ugovor o doživotnom izdržavanju R3 101/05 od 13.12.2015. godine, koji su tužilje osporile u ostavinskom postupku O 2026/15 od 25.05.2016. godine, pa su upućene na parnicu radi dokazivanja nepunovažnosti tog ugovora. U vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, pok. ĐĐ bio je dobrog zdravstvenog stanja, ali se ozbiljno razboleo septembra 2014. godine kada je imao problem sa plućima, preživeo je šlog, nakon čega se teško kretao, a levu ruku nije mogao da koristi, pa je preminuo u julu 2015. godine. Sada pok. ĐĐ bio je u lošim odnosima sa tužiljama, zbog čega nisu imali nikakve kontakte, pa se o njemu jedino starala tužena, kako pre, tako i posle zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju. Nesporno je da je tužena snosila sve troškove sahrane, podušja i podizanja nadgrobnog spomenika pok. ĐĐ. U vreme kada je zaključen sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, ĐĐ je radio kod izvesnog ŽŽ na ... u selu ... kod ..., sezonski, po nekoliko meseci sa prekidima, zatim je radio kao ..., čuvao stoku, obrađivao baštu i obavljao lakše poslove, dok je tužena imala stalno zaposlenje i redovne prihode. Kuća koja je predmet parnice građena je od 1963. do 1965. godine u vreme kada su članovi porodičnog i ekonomskog domaćinstva bili sada pok. EE, sada pok. ĐĐ i njihovi roditelji ZZ i II, kao i tužilja GG. Tužilja GG i sada pok. EE zaključili su brak 1963. godine, dok su sada pok. ĐĐ i tužena zaključili brak 1984. godine. U izgradnji kuće učestvovali su svi članovi domaćinstva u tom periodu, osim sada pok. ĐĐ koji je bio maloletan i pohađao srednju školu. Nakon toga, na istom placu izgrađena je nova kuća 1971. godine. U vreme građenja nove kuće, svi su živeli u porodičnoj i ekonomskoj zajednici u staroj kući koja je predmet ove parnice. U novu kuću su se uselili tužilja GG i njen suprug EE sa decom, tužiljama AA, BB i VV, dok su u staroj kući ostali tužena i njen suprug ĐĐ, kao i svekar ZZ. Rekonstrukcija i dogradnja stare kuće vršena je 1986. godine, kada je, umesto tavanice od trske, izgrađena betonska ploča i sprat, a postavljen je i novi krov. Sprat se sastoji od predsoblja, dve velike sobe, jedne manje sobe, kao i dve terase, na kojima je postavljena ograda, a radove su finansirali tužena i njen suprug, sada pok. ĐĐ. Svekar tužene ZZ i dever EE su radili zidarske radove na izgradnji sprata, a pomagali su i ĐĐ drugovi iz firme ''...'', kada je postavljena ploča. Od izgradnje nove kuće, tužilja GG i pok. EE, više nisu živeli u staroj kući koja je predmet ove parnice. Parcela br. ... KO ... i sve zgrade u katastru nepokretnosti bile su upisane na II, svekrvu tužilje GG i tužene. Nakon smrti II 20.05.1978. godine, u ostavinskom postupku O 164/78, sinovi ostavilje, EE i ĐĐ, kao i suprug ZZ, sporazumno su podelili njenu zaostavštinu, tako što je sinu EE pripala nova kuća, sa jednom pomoćnom zgradom i 1/2 idealnih delova placa, dok je sinu ĐĐ pripala stara kuća br. ..., u Ul. ... sa jednom pomoćnom zgradom i 1/2 delova placa, tj. onako kako su se podelili i koristili. Nova kuća je izgrađena bez građevinske dozvole pa nije upisana u katastar nepokretnosti, zbog čega nije posebno navedena u ostavinskom rešenju u kom su navedeni podaci iz lista nepokretnosti. Ugovorom o poklonu Ov .../..., pokojni ĐĐ je poklonio svom ocu ZZ 1/2 imovine koju je nasledio od II, tj. polovinu stare kuće i 1/4 placa, da bi tu istu imovinu nasledio iza smrti pokojnog ZZ, na osnovu sporazuma sa bratom EE u ostavinskom postupku vođenim pod br. O 154/92. U ostavinskim rešenjima su navedeni podaci o nepokretnostima iz LN br. ... KO ... – ..., u kom nije upisana nova kuća, ali je nesumnjivo da je ta kuća pripala sada pok. EE, što među strankama nije bilo sporno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je predmet ovog spora, nije ništav pravni posao u smislu odredbe člana 51, 52. i 53. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je zaključen u vreme kada su odnosi primaoca izdržavanja ĐĐ, sa tužiljama bili ozbiljno i trajno poremećeni, pa je on jedino mogao da očekuje pomoć o svoje supruge, davaoca izdržavanja, tužene DD, da se o njemu stara, brine i da ga leči. U vreme zaključenja ugovora, ĐĐ nije imao stalni posao, dok je tužena imala redovna primanja, a ugovor je izvršavan 10 godina. Poslednjih šest meseci, ĐĐ je bio ozbiljno bolestan i bila mu je neophodna tuđa nega i pomoć, a o njemu se starala isključivo tužena, koja je snosila troškove sahrane, podušja i podizanja nadgrobnog spomenika, iako to nije bila njena ugovorna obaveza, što takođe pokazuje njen odnos prema primaocu izdržavanja. Zbog toga, drugostepeni sud nalazi da predmetni ugovor nije zaključen iz nedopuštenih pobuda, već u cilju da se primaocu izdržavanja obezbedi izdržavanje i zadovoljenje svih njegovih potreba, a u slučaju bolesti nega i lečenje. Po oceni drugostepenog suda, tužilja GG jeste naslednik svog supruga pok. EE, biv. iz ... i rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Vlasotincu O 268/05 od 16.08.2005. godine je oglašena za naslednika na njegovoj celokupnoj zaostavštini. Međutim, predmet zaostavštine pok. EE nije bila porodična stambena zgrada – objekat br. 1 izgrađen na k.p. br. ... KO ... – ... površine 83 m2, jer pokojni EE nije imao bilo kakav udeo u toj nepokretnosti. Ta nepokretnost bila je predmet ostavinskog postupka iza pok. II, O 164/78 od 05.12.1978. godine i tada je za naslednika na celoj kući br. ... u Ul. ... (porodična stambena zgrada – objekat br. 1), oglašen sin ĐĐ (suprug tužene), na osnovu sporazuma sinova EE i ĐĐ i supruga ZZ. Ugovorom o poklonu Ov .../... od 30.01.1984. godine, ĐĐ je poklonio svom ocu, poklonoprimcu ZZ, jednu idealnu polovinu predmetne kuće, da bi tu polovinu kuće nasledio iza smrti pok. ZZ rešenjem o nasleđivanju O 154/92 od 17.02.1993. godine, koje je doneto na osnovu sporazuma braće, ĐĐ i EE, te je tako ponovo postao vlasnik cele kuće. Tužilja GG, nije naslednik svekrve i svekra, pok. II i pok. ZZ ni po pravu predstavljanja po pokojnom suprugu EE, jer je zaostavština pok. II i pok. ZZ raspravljena pravnosnažnim sudskim rešenjima o nasleđivanju, što znači da tužilja GG nema pravo svojine na predmetnoj kući po osnovu nasleđa iza pok. supruga EE. Nesporno je da je tužilja GG bila član porodične i ekonomske zajednice u vreme izgradnje predmetne porodične stambene zgrade, međutim, ta porodična zgrada je rekonstruisana i dograđena tako što je izgrađen sprat 1986.godine, u vreme kad je porodica tužilje GG živela u zasebnom domaćinstvu, u novoj kući, dok je tužena sa suprugom ĐĐnastavila da živi, u posebnom domaćinstvu u staroj (predmetnoj) kući. Od izgradnje nove kuće, 1971.godine, tužilja GG je živela sa suprugom EE i decom u novoj kući, tako što se u vreme rekonstrukcije i dogradnje predmetne kuće, njeni vlasnici bili ĐĐ i ZZ sa udelima od po 1/2, pošto je ĐĐ poklonio ZZ polovinu kuće 1974. godine. Rekonstrukciju i dogradnju kuće su finansirali tužena i njen suprug ĐĐ, za sebe. Nesporno je da je radove izvodio i sada pok. EE kome je tužilja GG verovatno pomagala, ali ne radi sticanja svojinskih prava na izgrađenom spratu, već kao pomoć bratu ĐĐ. Izgrađeni sprat predmetne kuće bio je isključiva svojina ĐĐ i tužene. Isto tako, novu kuću su 1971. godine gradili svi članovi porodične i ekonomske zajednice koju je činio i sada pok. ĐĐ, jer su svi zajedno živeli u prizemnoj staroj kući, ali je nova kuća građena za sada pok. EE i njegovu porodicu i samo su se oni uselili u novu kuću, što tužena i sada pok. ĐĐ nikada nisu sporili tužilji i sada pok. EE. Pošto tužilja GG nema svojinska prava na izgrađenom spratu predmetne kuće po osnovu sopstvenog doprinosa u izgradnji, te pošto ona nije dokazala koliko iznosi njen udeo u odnosu na celu predmetnu zgradu koja se sastoji od prizemlja i sprata (potkrovlja) po osnovu doprinosa u izgradnji prizemlja predmetne zgrade, sledi da je bilo nužno vrednost izgrađenog prizemlja staviti u odnos sa vrednošću cele kuće (prizemlja i sprata), kako bi se utvrdilo koliko iznos doprinos tužilje GG u odnosu na celu predmetnu porodičnu stambenu zgradu, a te činjenice nisu utvrđivane niti su predlagani dokazi radi utvrđivanja istih (veštačenje veštaka građevinske struke), to, po mišljenju drugostepenog suda, tužilja GG nije dokazala koliko iznosi njen suvlasnički udeo u porodičnoj stambenoj zgradi, po osnovu sopstvenog doprinosa. Osim toga, po oceni drugostepenog suda, za taj tužbeni zahtev tužilje GG, ne postoji ni potpuna pasivna legitimacija, jer kada se traži utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, tužbom moraju biti obuhvaćeni svi članovi porodične zajednice odnosno njihovi zakonski naslednici što znači da je tužbom pored tužene DD trebalo da budu obuhvaćene kao tužene i tužiljine ćerke AA, BB i VV kao zakonske naslednice svog pokojnog oca EE i po pravu predstavljanja pokojne II i pokojnog ZZ.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, odbijanjem tužbenih zahteva tužilja, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 51. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da svaka ugovorna obaveze mora imati dopušten osnov (stav 1.) a osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2.). Ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav u smislu odredbe člana 52. istog zakona. Pobuda iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost u smislu odredbe člana 53. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor iako je to drugi ugovarač znao ili je morao znati, ugovor će biti bez dejstva (stav 2.).

Zajednička imovina članova porodične zajednice propisana je odredbom člana 195. Porodičnog zakona tako što je to imovina koju su zajedno sa supružnicima, odnosno vanbračnim partnerima, stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici (stav 1.). Članovima porodice u smislu stava 1. ovog člana smatraju se krvi, tazbinski i adoktivni srodnici supružnici supružnika odnosno vanbračnih partnera koji zajedno sa njima žive (stav 2.). Na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno se primenjuju odredbe Porodičnog zakona o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe člana 176. stav 2. (upisivanje u javni registar) i člana 180. stav 2. (pretpostavka o jednakim udelima), na osnovu odredbe člana 195. stav 3. Porodičnog zakona.

U konkretnom slučaju, predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju ima dopušteni osnov imajući u vidu da je primaocu izdržavanja bila potrebna nega i izdržavanje koju mu je tužena, davalac izdržavanja pružala kako u periodu pre, tako i nakon zaključenja ugovora, sve do smrti primaoca izdržavanja koji je umro skoro 10 godina nakon zaključenja ugovora. Tužilje su svoj tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju zasnovale na tvrdnji da nije zaključen radi izdržavanja primaoca izdržavanja jer njemu nije bilo neophodno izdržavanje, već u cilju izigravanja njihovih naslednih prava kao zakonskih naslednika drugog naslednog reda. Međutim, tužilje tu činjenicu nisu dokazale pošto je, suprotno tome, drugostepeni sud utvrdio da primalac izdržavanja, u vreme zaključenja predmetnog ugovora, nije imao stalan posao dok je tužena imala redovna primanja, a takođe je utvrdio da je primalac izdržavanja bio bolestan što je i bio uzrok njegove smrti, te da se o njemu isključivo starala tužena koja je snosila troškove njegove sahrane, podušja i podizanja nadgrobnog spomenika, iako to nije bila njena ugovorna obaveza. Tužilja GG nije dokazala visinu svog učešća u izgradnji dela predmetne porodične stambene zgrade u vreme kada je u njoj živela, kao član porodičnog domaćinstva, a bila je dužna u smislu odredbe člana 228. Zakona o parničnom postupku, pa je drugostepeni sud pravilno o njenom tužbenom zahtevu odlučio primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu odredbe člana 231. stav 1. i 2. istog Zakona. ĐĐ nije bio suvlasnik predmetne kuće u delu od 1/4, kako tužilje neosnovano tvrde, već njen isključivi vlasnik jer je postigao sporazum sa svojim bratom EE, nakon smrti njihovog oca, pokojnog ZZ, rešenjem o nasleđivanju O 154/92 od 17.02.1993. godine, da predmetna kuća pripadne u isključovo vlasništvo ĐĐ, imajući u vidu da je on, sa suprugom, u njoj živeo, dok je EE, u isključivu svojinu, pripala novoizgrađena kuća koju su, za potrebe njega i njegove porodice izgradili svi članovi porodične zajednice. S tim u vezi, pogrešan zaključak drugostepenog suda o nepotpunoj pasivnoj legitimaciji, na koji revidenti u reviziji ukazuju, nije od uticaja na odlučivanje jer je tužbeni zahtev tužilje, iz gore navedenih razloga, neosnovan, a njihovom tužbom su, kao stranke, obuhvaćena sva lica koja su nužni suparničari, u smislu odredbe člana 211. stav 2. Zakona o parničnom postupku .

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, imajući u vidu da revidenti neosnovano u reviziji ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužilja izjavljene protiv rešenja drugostepenog suda Gž 36/23 od 21.08.2024. godine, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 1. i 6. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojom je postupak pravnosnažno okončan.

Pobijanim rešenjem odbijen je predlog tužilja AA, BB i VV za donošenje dopunske presude, što znači da se ne radi o rešenju drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

Na osnovu odredbe člana 413. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse, tuženoj nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković