Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse primenom člana 404. ZPP.

Prema odredbi člana 404. stav 1. u vezi sa članom 506. stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13–US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni sud je u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odluku o tužbenom zahtevu. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno usvajanjem tužbenog zahteva je naknada nematerijalne štete, koja je nastala kao posledica ranjavanja tužioca, kao pripadnika VP 1552 Beograd 1991. godine, u ratnim dejstvima na teritoriji Republike Hrvatske. Obrazloženje pobijane presude za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja i pitanja zastoja zastarevanja, ne odstupa od postojeće sudske prakse u tumačenju i primeni materijalnog prava – odredbi člana 377. stav 1. i člana 383. Zakona o obligacionim odnosima. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u tom smislu odgovaraju i usklađeni su sa sada važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u primeni navedenih zakonskih odredbi (odluka Ustavnog suda Už 863/12 od 21.02.2012. godine i druge odluke navedene u pobijanoj drugostepenoj presudi), tako da ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. Naime, šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije. Potraživanje naknade ove štete zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo, primenom člana 377. stav 1. ZOO. Produženi rok zastarelosti potraživanja ratne štete iz odredbe člana 377. stav 1. ZOO počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela, dok rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja. Rok zastarelosti ne teče (zastoj) za vreme za koje oštećenom, poveriocu zbog oružanih sukoba ili neposredne opasnosti takvih sukoba na području njegovog prebivališta odnosno boravišta, nije bilo omogućeno da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete (član 383. ZOO). Taj rok se može produžavati po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Odluka Rev 911/10 od 28.10.2010. godine, naznačena u reviziji tužene, ne potkrepljuje tvrdnju revidenta o neujednačenoj sudskoj praksi. Zato, ni u slučaju da je dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužene u smislu člana 404. ZPP, ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tuženu.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije po opštim pravilima iz člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP i našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, koja pravo na izjavljivanje revizije vezuje za propisani novčani limit, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Parnični postupak pokrenut je 19.02.2008. godine, tužbom kojom je postavljen tužbeni zahtev radi naknade štete. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 1.700.000,00 dinara koji ne prelazi propisani revizijski limit.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, sledi da isti ne prelazi propisanu merodavnu vrednost, pa stoga revizija tužene nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci rešenja.

Nije od uticaja što je prvostepena presuda preinačena. Ovo iz razloga što bi pravo na reviziju, u konkretnom slučaju, po osnovu preinačenja, i to za odbijajući deo imao samo tužilac kao strana čije je pravo drugostepenom odlukom smanjeno dosuđenom visinom naknade štete. Naime, revizija na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku zbog preinačenja prvostepene presude dozvoljena je samo u situaciji kada je reviziju izjavila stranka kojoj je zbog preinačenja prvostepene odluke pravo uskraćeno ili smanjeno. Podnosilac revizije u predmetnom slučaju je tužena, a tuženoj odlukom drugostepenog suda pravo nije uskraćeno ni smanjeno, pa iz tog razloga revizija tužioca na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljena.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković