Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su upisani kao suvlasnici u po ½ dela na kat.parc. .../... površine 11a 61m2 i kat.parc. .../... površine 13a 75m2. Suvlasnici su postali na osnovu rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu R1.72/18 od 05.06.2018.godine. Postupak eksproprijacije za ove parcele nije vođen, iako su parcele ušle u sastav novonastalih ulica. I to, kat. parcela br. .../... u sastav ulice ..., površinom od 11a 53m2 pod javnom saobraćajnom površinom, što čini 99,3% njene ukupne površine, dok ograda na preostalom delu predstavlja faktičku regulacionu liniju u ulici. Kat.parc. .../... je celom površinom u sastavu ulice ... kao javna saobraćajna površina. Obe parcele tj. ulice su infrastrukturno opremljene: imaju vodnu, elektroenergetsku, telekomunikacionu i gasnu infrastrukturu i saobraćajnu površinu, od tucaničkog zastora (kat.parc. ... /... u ... ulici), odnosno asfaltnog zastora (kat.parc. .../... u ulici ...). Koristi ih neograničeni broj ljudi za javni saobraćaj, kao ulicu u naseljenom mestu. Prema Planu generalne regulacije br. ... naseljenog mesta Veternik predmetne parcele se nalaze u zoni novog porodičnog stanovanja. Tužiocim naknada za parcele privedene javnoj nameni nije isplaćena, niti su na drugi način obeštećeni. Na osnovu veštačenja je utvrđeno da tržišna vrednost parcela prema površini u kojoj su privedenoj javnoj nameni iznosi ukupno 13.426.208,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 1. stav 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava, člana 58. Ustava Republike Srbije, člana 2. stav 1. tačka 2. i člana 12. Zakona o javnim putevima, usvojili tužbeni zahtev i tužiocima dosudili naknadu za oduzete parcele u visini utvrđenoj prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka usaglašenom sa izveštajem poreske uprave, a zbog povrede prava na imovinu.

Neosnovano se u reviziji tuženog ističe da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Kada zemljište biva Planskim aktom jedinice lokalne samouprave određeno za ulicu i toj nameni je privedeno, ono je postalo sredstvo u javnoj svojini. U ovom slučaju, u javnoj svojini tuženog Grada Novog Sada, shodno članu 10. stav 2. i stav 7. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11... 113/17), jer su ulice javno dobro u opštoj upotrebi i u svojini su jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije u stavu 1, zajemčeno je mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Stavom 2. istog člana propisano je da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Članom 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stavom 1. propisano je pravo vlasnika da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica, propisuje stav 2. navedenog člana.

Faktičko zauzimanje parcela radi izgradnje ulica predstavlja pravni osnov za ostvarivanje prava na novčanu naknadu koja ne može biti niža od tržišne, isto kao i da je sproveden postupak eksproprijacije, odnosno izuzimanja zemljišta iz poseda , koji je u ovom slučaju izostao propustom nadležnog organa tuženog. Navedeno sledi iz citirane odredbe člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije i prakse u primeni člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, zasnovane na stavu Evropskog suda za ljudska prava da se kod svakog oduzimanje imovine u javnom interesu mora postići ravnoteža između zahteva opšteg interesa i prava pojedinca na njeno uživanje, da odsustvo naknade ili neodgovarajuća naknada kod eksproprijacije redovno predstavlja nesrazmerno mešanje države, odnosno da ako se pojedincu za oduzetu nepokretnost ne plati nikakva naknada, povreda prava na mirno uživanje imovine postoji sve do onog momenta kada dođe do uspostavljanja ravnoteže interesa, isplatom adekvatne naknade.

Tužioci su faktički lišeni prava svojine, sa svim atributima iz člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, i nisu dužni da trpe štetne posledice zato što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o eksproprijaciji, koje bi bilo osnov za isplatu novčane naknade. Pravo na naknadu za faktički eksproprisane nepokretnosti ne zastareva. Zato, činjenice o vremenu formiranja ulica ne uživaju stvarni značaj. Pravo na naknadu se ostvaruje u punom obimu, u visini tržišne vrednosti zemljišta koje je ušlo u sastav ulica, na teret tuženog kao obveznika plaćanja, koji u sprovedenom postupku nije dokazao da je svojim ulaganjem doprineo uvećanju vrednosti zemljišta i za koji konkretno iznos.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta u skladu sa navedenim standardima zaštite prava i zasnovana je na odgovarajućim pravnim razlozima, te da revizija nije osnovana u navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U reviziji su izneti navodi o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i primedbe na ocenu dokaza, a time se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljen razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti, nasuprot propisanog u članu 407. stav 2. ZPP. Takvi navodi se ne razmatraju u revizijskom postupku.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

.