Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac u revizijama, koje su njegovi punomoćnici odvojeno izjavili, ne ukazuje ni na jednu konkretnu povredu postupka koja bi bila osnov za reviziju po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Opštinskog suda u Užicu K br. 350/00 od 17.01.2001. godine izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi zbog učinjenog krivičnog dela nasilničkog ponašanja iz člana 220. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS. Mera je primenjena tako što je sud rešenjem Kv br. 18/01 od 31.01.2001. godine odlučio da se okrivljeni Č.A. iz Okružnog zatvora sprovede u KPD bolnicu u B.. Komisija lekara te bolnice je 31.05.2001. godine Opštinskom sudu u Užicu podnela nalaz i mišljenje sa predlogom da se tužiocu zameni mera bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u ustanovi zatvorenog tipa sa merom obaveznog lečenja na slobodi, a o tom predlogu sud je rešenjem Kv br. 106/01 od 29.10.2001. godine odlučio nakon pet meseci i navedeni predlog odbio kao neosnovan. Rešenjem Okružnog suda u Užicu Kv br. 5/02 od 18.01.2002. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog izjavljena protiv pomenutog rešenja. KPD bolnica u B. sa istovetnim nalazom i mišljenjem i predlogom od 05.04.2002. godine se obraća Opštinskom sudu u Užicu, a taj sud nakon što je pribavio mišljenje Centra za socijalni rad u U. je rešenjem Kv br. 47/02 od 15.11.2002. godine posle sedam meseci odlučio i predlog odbio kao neosnovan, a to rešenje je potvrdio Okružni sud u Užicu svojim rešenjem Kv br. 6/03 od 09.01.2003. godine. Isti predlog bolnice od 20.03.2003. godine prvostepeni sud odbija 07.05.2003. godine, a i to rešenje Okružni sud u Užicu potvrđuje. Odbijeni su i novi predlozi bolnice od 03.11.2003, 26.05.2004, 23.11.2004, 26.05.2005. i 29.11.2005. godine, kao i od 27.09.2007. godine i 22.07.2008. godine. Zadnji predlog odbijen je rešenjem Opštinskog suda u Užicu Kv br. 166/07 od 08.12.2008. godine, a to rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Užicu Kž br. 16/09 od 23.01.2009. godine. Republički javni tužilac je u odnosu na to rešenje uložio zahtev za zaštitu zakonitosti po kome je Vrhovnhi sud Srbije presudom Kzz br. 146/09 od 26.11.2009. godine uvažio zahtev za zaštitu zakonitosti i rešenja Opštinskog suda u Užicu Kv br. 166/07 od 08.12.2008. godine i Okružnog suda u Užicu Kž br. 16/09 od 23.01.2009. godine ukinuo. Nakon toga Osnovni sud u Užicu je doneo rešenje Kv br. 3/10 od 17.02.2010. godine kojim je prema okrivljenom Č.A. obustavljena dalja primena mere bezbednosti obaveznog lečenja u zdravstvenoj ustanovi i zamenjena novom merom bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi.

Tužilac tvrdi da je, imajući u vidu predloge komisije lekara KPD bolnice u B. i značaja tog predloga u postupku, on bez razloga zadržan u bolnici dugo vremena i to propustima sudova kao organa tužene, te da mu je na taj način prouzrokovana nematerijalna šteta koju on u ovoj parnici od tužene potražuje.

Nižestepeni sudovi nalaze da je tužbeni zahtev neosnovan jer je prema tužiocu bila određena mera obaveznog lečenja u zdravstvenoj ustanovi pravosnažnim sudskim odlukama pa kako parnični sud ne može da preispituje i ocenjuje odluke krivičnog suda koji je bio nadležan u konkretnom slučaju proizilazi da nema nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene te je zbog toga zahtev odbijen.

Navedeni zaključak nižestepenih sudova se za sad ne može prihvatiti kao pravilan jer zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno.

Odredbom člana 172. stav 1. ZOO je predviđeno da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Ta opšta zakonska odredba primenjuje se i na odgovornost države za propuste u radu njenih organa pri čemu se kao propusti smatraju nezakonit ili nepravilan rad. Nezakonitim radom organa ili službenog lica u tom organu smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad organa ili službenog lica je činjenje ili ne činjenje protivno uobičajenim ili propisanim načinima obavljanja delatnosti, a koji šteti pravu ili interesima nekog lica. U konkretnom slučaju pre svega treba poći od činjenice da je izrečenom merom tužilac praktično lišen slobode. Pravo na slobodu i bezbednost zajemčeno je članom 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i članom 27. Ustava Republike Srbije. Evropska konvencija garantuje svakome ko je lišen slobode da može da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost rešenja i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito. Nije sporan stav nižestepenih sudova da parnični sud nije ovlašćen da ceni pravosnažne odluke krivičnog suda, ali to ne znači da parnični sud sa aspekta primene člana 172. ZOO nije ovlašćen da ceni postupanje krivičnog suda. Otuda nema smetnji da parnični sud oceni, pa i konstatuje, da je poslednje rešenje kojim je odbijen zahtev za izmenu izrečene mere prema tužiocu ukinuto od strane Vrhovnog suda Srbije kao nesumnjivo nadležnog organa i to kao nezakonito. To rešenje je doneto 08.12.2008. godine, a tužilac je iz bolnice pušten na slobodu 23.03.2010. godine. Kod lišenja slobode sudovi su dužni da postupaju sa naročitom hitnošću, pa se praktično jedan dan neosnovanog lišenja slobode mora vrednovati. Nižestepeni sudovi su utvrdili u kojim rokovima su donošena rešenja po zahtevima za izmenu izrečene mere ali nisu ocenili da li se to može smatrati pravilnim radom polazeći od načela hitnosti. Zakonik o krivičnom postupku je u članu 510. stav 1. obavezao sud koji je izrekao meru bezbednosti da po službenoj dužnosti svakih devet meseci ispituje da li je prestala potreba za lečenjem ili čuvanjem u zdravstvenoj ustanovi. U konkretnom slučaju prema stanju u spisima predmeta nema podataka da je sud koji je izrekao meru bezbednosti ijednom postupao na opisani način pa i to treba oceniti sa aspekta pravilnog rada tog organa. Po mišljenju ovog suda revizija s pravom insistira na presudi Vrhovnog suda Srbije Kzz br. 146/09 od 26.11.2009. godine jer se kroz tu presudu nadležan organ izjasnio o postupanju nižestepenih sudova u konkretnom slučaju.

S obzirom da nižestepeni sudovi nisu imali u vidu sve što je napred navedeno, to su nižestepene odluke morale biti ukinute na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će ponovo oceniti da li se u konkretnom slučaju rad sudova kao organa tužene može oceniti pravilnim i zakonitim u celom periodu u kome je tužilac bio u zatvorskoj bolnici i time lišen slobode, pa će zavisno od tog utvrđenja odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.