Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 2266/23 od 22.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 19.07.2017. godine, kao korisnik kredita sa pravnim prethodnikom tužene zaključila ugovor o kreditu, kojim joj je odobren kredit od 155.000,00 dinara. U članu 2. stav 2.1 tačka 5 ugovora predviđeno je da su administrativni troškovi banke 4.572,50 dinara jednokratno, plativo na dan puštanja kredita u tečaj. Navedenu naknadu u iznosu od 4.572,50 dinara tužena je naplatila 19.07.2017. godine. Tužena je u toku postupka dostavila u fotokopiji ponudu za zaključenje ugovora od 19.07.2017. godine (koju je tužilja svojeručno potpisala), čiju je verodostojnost tužilja osporila. Iz tog razloga sadržina priložene ponude nije prihvaćena kao dokaz.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora ništava, budući da tužena dostavljanjem fotokopije ponude (čiju je verodostojnost tužilja osporila) nije dokazala da je u predugovornoj fazi tužilji dostavila ponudu za zaključenje ugovora, te samim tim tužilja nije imala mogućnost da se u predugovornoj fazi upozna sa troškovima koji su joj bili naplaćeni. Zato je tužena u obavezi da tužilji vrati naplaćeno sa zakonskom zateznom kamatom u smislu članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti. Po članu 1065. navedenog zakona, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o gotovinskom kreditu zaključen 19.07.2017. godine.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Ponuda banke na propisanom obrazcu mora da sadrži vrstu i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12) i da korisniku uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13).

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga).

U konkretnom slučaju, tužilja je sa pravnim prethodnikom tužene zaključila ugovor o kreditu od 19.07.2017. godine, na osnovu ponude banke od 19.07.2017. godine, koja je overena i potpisana od strane ovlašćenog lica banke i koju je tužilja svojeručno potpisala. Ponuda je sačinjena na obrascu 1b Osnovni podaci o kreditu koja u tački 3.3 sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi), između ostalog, administrativni trošak 4.572,50 dinara. Kako je tužilja, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi, obaveštena o vrsti i visini naknada koje padaju na njen teret, nema osnova za zaključak o ništavosti predmetne odredbe ugovora. Navedena naknada za bankarsku uslugu u naplaćenom iznosu, odgovara ugovornoj odredbi (2. stav 2.1 tačka 5 ugovora o gotovinskom kreditu od 19.07.2017. godine) kojom se tužilja obavezala da banci plati naknade i troškove, između ostalog, administrativne troškove banke u iznosu od 4.572,50 dinara jednokratno, na dan puštanja kredita u tečaj. Ugovornim ustanovljenjem iznosa dugovanih troškova kredita u apsolutnom novčanom iznosu tužilji je na jasan i nedvosmislen način predočena njena obaveza po tom osnovu. Ugovaranje naknada za bankarsku uslugu i njihove naplate kroz zadržavanje istih od iznosa glavnice odobrenog kredita nije zakonom zabranjeno. Kako je od strane tužilje potpisan predmetni ugovor i ponuda, te da su u ponudi od 19.07.2017. godine jasno iskazani navedeni troškovi, to se ne može stati na stanovište da joj je bilo nepoznato koje troškove mora da snosi u vezi sa zaključenim ugovorom o kreditu. Imajući u vidu da je tužilja svojim potpisom na navedenim dokumentima potvrdila prijem istih, u kojima je tužena banka prikazala njenu obavezu po osnovu naknada koje padaju na teret korisnika kredita i koje je dužna da plati prilikom realizacije kreditnog zahteva, to je tužena banka postupala u skladu sa tada važećim zakonskim i podzakonskim aktima. Stoga, pravna valjanost sporne ugovorne odredbe nije upitna sa stanovišta iznete tvrdnje nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je tužilju u predugovornoj fazi upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za obradu kreditnog zahteva. Takođe, tužilja je imala mogućnost izbora da ponudu prihvati ili odbije, u smislu odredbe člana 12. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kojom je propisano da korisnik ima pravo da odustane od zaključenog ugovora o kreditu, ugovora o dozvoljenom prekoračenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, ugovora o lizingu i finansijske pogodbe – u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora, bez navođenja razloga za odustanak. Iz iznetih razloga po oceni Vrhovnog suda, činjenica da je tužilja osporila ponudu zato što je dostavljena u fotokopiji, nema uticaja.

Sledom navedenog predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem u ponudi i u ugovoru naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva, izražena u apsolutnom novčanom iznosu u ugovoru i u ponudi) zadovoljava se i uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tužbeni zahtev, povodom revizije tužene, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu, koji obuhvataju troškove na ime: zastupanja na tri održana ročišta od strane advokata po 10.500,00 dinara, sastava žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, kao i na ime sudskih taksi za: žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15). Uvećanje od 20% na ime PDV-a tuženoj nije priznato jer punomoćnik tužene nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić