U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca V.K. iz Z., čiji je punomoćnik Z.Ć., advokat iz Z., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde i državne uprave, koju zastupa Republički javni pravobranilac iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3462/2014 od 20.08.2015. godine, u sednici održanoj 20.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3462/2014 od 20.08.2015. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 21/2013 od 19.02.2014. godine, stavom I izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime rehabilitacionog obeštećenja - nematerijalne štete, ukupan novčani iznos od 3.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 19.02.2014. godine pa do isplate i to: na ime nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove iznos od 1.000.000,00 dinara, na ime nematerijalne štete za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 500.000,00 dinara, na ime nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i prava slobode iznos od 500.000,00 dinara, na ime nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 500.000,00 dinara i na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha iznos od 500.000,00 dinara. Stavom II izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu za isplatu nematerijalne štete, i to: na ime nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove preko dosuđenog iznosa a za iznos od 9.000.000,00 dinara, do traženog iznosa od 10.000.000,00 dinara, na ime nematerijalne štete za duševne bolove zbog naruženosti preko dosuđenog iznosa, a za iznos od 500.000,00 dinara, do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara, na ime nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i prava slobode preko dosuđenog iznosa, a za iznos od 5.500.000,00 dinara, do traženog iznosa od 6.000.000,00 dinara, na ime nematerijalne štete za duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa, a za iznos od 1.500.000,00 dinara, do traženog iznosa od 2.000.000,00 dinara i na ime nematerijalne štete za pretrpljeni strah preko dosuđenog iznosa, a za iznos od 9.500.000,00 dinara, do traženog iznosa od 10.000.000,00 dinara. Stavom III izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se tužena obaveže da tužiocu isplati po osnovu nematerijalne štete za duševni bol zbog umanjenja radne sposobnosti iznos od 1.000.000,00 dinara. Stavom IV izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalnu štetu, i to: na ime obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme u iznosu od 780.649,88 dinara, na ime obavljenog a neisplaćenog prekovremenog rada i rada za državne praznike u iznosu od 1.833.587,40 dinara, neisplaćene plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode u iznosu od 1.762.471,90 dinara, na ime neisplaćenih penzija na koje je imao pravo po članu 22. stav 1. i 2. Zakona o rehabilitaciji iznos od 5.283.060,00 dinara i na ime razlike u primljenim penzijama i onima koje bi ostvario da nije bilo štetnog događaja iznos od 8.064.863,00 dinara. Stavom V izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 365.500,00 dinara.

Protiv navedene presude Višeg suda obe parnične stranke su izjavile žalbu, a Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 3462/2014 od 20.08.2015. godine odbio žalbe i tužioca i tužene kao neosnovane i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 21/13 od 09.02.2014. godine, u stavovima I – IV izreke (stav prvi), a preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu V izreke presude Višeg suda u Beogradu P 21/13 od 19.02.2014. godine, tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 299.100,00 dinara (stav drugi).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Prema stanju iz spisa tužba u ovoj parnici podneta je 26.11.2012. godine, a drugostepena odluka je doneta 20.08.2015. godine, iz čega proizlazi da se postupak sprovodi po odredbama važećeg Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14) i da se dozvoljenost revizije podnete na osnovu člana 403. ZPP ocenjuje prema iznosu od 40.000 evra, shodno članu 403.stav 3. ZPP, koji propisuje da je revizija dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a koji iznos je u konkretnom slučaju, ispod revizijom pobijanog dela potraživanja od 44.724.632,18 dinara, koji predstavlja protivvrednost iznosa od 399.371,65 evra.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac (rođen ... godine) je rešenjem Narodnog odbora II reona Grada Beograda – Komisije za prekršaje br. 995 od 25.04.1950. godine oglašen odgovornim zbog prekršaja iz člana 2. tačka 6. Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira Narodne Republike Srbije i kažnjen u cilju prevaspitavanja na društveno koristan rad u trajanju od 18 meseci. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 24.09.1949. – 15.08.1951. godina, ukupno 690 dana. U vreme hapšenja tužilac je imao ... godina i završio je ... razred srednje učiteljske škole. Za vreme lišenja slobode boravio je u istražnom zatvoru u V. (6-7 meseci) i nakon toga je kaznu služio na Golom otoku, a potom je bio, poslednjih 4 meseci, prebačen na prinudni rad na izgradnji pruge Breza – Vareš. Za vreme izdržavanja kazne tužilac je trpeo i psihičku i fizičku torturu, bio je primoran da obavlja teške fizičke poslove i to bez pauze i odmora, a zbog svakodnevnih pretnji trpeo je strah za život i telesni integritet, bio je izložen fizičkim bolovima, a trpeo je i duševne bolove zbog povrede časti i ugleda. I po izlasku sa odsluženja vojne kazne tužilac je na razne načine obeležavan kao neprijatelj i bezuspešno je pokušavao da pronađe zaposlenje da bi se na kraju nastanio u Z. i zaposlio kao referent u Opštini. Loši uslovi i svakodnevna psihička i fizička maltretiranja ostavila su kod tužioca trajne posledice na zdravlje u vidu stomačne hernije, potrebe za totalnom zubnom protezom koju nosi od svoje 35 godine, bolesti srca, psihičke tegobe, reuma zglobova, kičmenog stuba i karličnog pojasa, noćni košmari, nesanica i slično. Rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Reh 1/07 od 28.11.2007. godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju tužioca i utvrđeno je da je ništavo od trenutka njegovog donošenja rešenje Narodnog odbora II reona Grada Beograda - Komisije za prekršaje br. 995 od 25.04.1950. godine, kao i sve njegove pravne posledice, te da se tužilac smatra neosuđivanim.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo – odredbu člana 26. Zakona o rehabilitaciji (''Službeni glasnik RS'' br. 92/11) i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kada su našli da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi i da je tužena u obavezi da tužiocu tu štetu naknadi.

Ocenjujući sve okolnosti konkretnog slučaja: da je tužilac lišen slobode u ... godini života, da je lišenje slobode trajalo 18 meseci (u periodu 24.09.1949. – 15.08.1951. godina), od čega je najvećim delom tužilac lišenje slobode proveo na Golom otoku, a opšte poznate su činjenice o uslovima boravka i vrstama torture nad licima koja su boravila na Golom otoku, posledicama koje su na psihičko i fizičko zdravlje ostavili uslovi boravka u pritvoru i na izdržavanju kazne, sud nalazi da je naknada u ukupnom iznosu od 3.000.000,00 dinara pravilno odmerena i adekvatna značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome služi pravična novčana naknada. Iznos od 3.000.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu kojom će se postići satisfakcija tužioca za pretrpljene duševne patnje. Tužiocu je dosuđena i kamata shodno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Traženi iznos naknade nematerijalne štete preko dosuđenog pa za još 26.000.000,00 dinara je previsoko postavljen.

Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Imajući u vidu navedene kriterijume za određivanje visine pravične novčane naknade Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca u delu kojim pobija nižestepene odluke u delu odbijanja naknade nematerijalne štete, odbio kao neosnovanu. Ni jednim revizijskim navodom ne dovodi se u sumnju pravilnost ocene da iznos od 3.000.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu koja je srazmerna jačini i trajanju duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo i posledice koje su zbog pretrpljenih bolova trajno ostale. Prilikom odmeravanja naknade uzeti su u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome pravična novčana naknada služi, a to je ublažavanje posledica pretrpljenih bolova. Dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su netačni i neprihvatljivi navodi revizije da je važeća sudska praksa da se licima zbog neosnovane osude, dosuđuju znatno viši iznosi nego što je iznos koji je dosuđen tužiocu. Na drugačiju ocenu pravilnosti primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova nisu od uticaja međunarodni pravni akti na koje se revizija poziva, a posebno na ocenu pravilnosti nižestepenih odluka nemaju uticaja napisi iz dnevne štampe citirani u reviziji.

Pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo kada je odbijen zahtev tužioca za naknadu materijalne štete. Nižestepeni sudovi su za odbijanje svakog posebnog vida materijalne štete dali razloge koje Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao potpune, zakonite i valjane i u svemu ih prihvata. Navodima revizije nije dovedena u sumnju primena materijalnog prava prilikom odbijanja zahteva za naknadu materijalne štete, navode iz tog dela revizije Vrhovni kasacioni sud je cenio, ali kako nisu od značaja za mogućnost donošenja drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, to ih shodno svom ovlašćenju iz člana 414. i 396. stav 1., u vezi člana 419. ZPP, neće posebno obrazlagati.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414.stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.