Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4939/21 od 13.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade imovinske štete po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 8.023.213,84 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 8.023.213,84 dinara za period od 18.01.2011. godine do 31.07.2020. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stavova prvog i trećeg izreke), tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju sa predlogom da se ista odbije, a tužena obaveže na plaćanje troškova sastava odgovora na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u poslovnom odnosu sa privrednim društvom „Fadip“ AD Industrija i trgovina Bečej nad kojim je rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu St 40/09 od 15.10.2009. godine otvoren stečajni postupak, koji je zaključen rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 32/10 od 15.08.2019. godine (pravnosnažno 02.09.2019. godine). Postupak nad stečajnom masom vodi se pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St 32/20. U toku trajanja stečajnog postupka poverilac, ovde tužilac, prijavio je svoje potraživanje u ukupnom iznosu od 8.030.713,84 dinara, od kojeg iznosa je priznato potraživanje u iznosu od 8.023.213,84 dinara, a osporeno u iznosu od 7.500,00 dinara. Navedeno potraživanje je prijavljeno na osnovu presuda zbog propuštanja Trgovinskog suda u Novom Sadu P 600/09 od 02.07.2009. godine, a koje potraživanje nije namireno. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu R4 St 644/20 od 23.06.2020. godine, usvojen je prigovor predlagača ovde tužioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Novom Sadu St 32/10 i dat naloženo stečajnom sudiji da preduzme preduzme neophodne mere i radnje na način bliže naveden u izreci ovog rešenja. „Fadip“ AD Industrija i trgovina Bečej nakon privatizacije 17.08.2007. godine bio je u vlasništvu stranog pravnog lica „Metalorukav“ iz Ruske federacije.

Kada je raskinut ugovor o kupoprodaji 06.04.2009. godine, privredno društvo „Fadip“ AD Industrija i trgovina Bečej prešlo je u status državne svojine. Kao takvo, po otvaranju stečajnog postupka bilo je u nadležnosti Agencije za privatizaciju Republike Srbije u svojstvu stečajnog upravnika, a stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika 04.11.2015. godine predmetni stečajni postupak prešao je u nadležnost Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Republike Srbije. Akcijski fond Republike Srbije je 07.10.2009. godine posedovao 912.787 akcija od ukupno 1.565.250 izdavaoca „Fadip“ AD Bečej.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanje, nižestepeni sudovi su našli da je osnovan tužbeni zahtev, ocenivši da postoji objektivna odgovornost tužene za traženu naknadu štete na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, iz razloga što je stečajni dužnik poslovao sa većinskim društvenim kapitalom u vreme kada je doneta presuda zbog propuštanja iz jula 2009. godine (prema izveštaju Ministarstva privrede od 28.04.2021. gdoine odlukom od 15.04.2009. godine 45,28899% ukupno registrovanog kapitala preneto je na Akcijski fond, a odlukom od 16.04.2009. godine 54,40236%) i nadalje, kao i da je privatizacija poništena (raskinut ugovor o prodaji kapitala), zbog čega tužiocu na ime naknade imovinske štete po osnovu povrede tog prava pripada iznos u obimu potraživanja priznatog, a nenamirenog u stečajnom postupku u iznosu od 8.023.213,84 dinara.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Naime, iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu R4 St 644/20 od 23.06.2020. godine, usvojen je prigovor predlagača ovde tužioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Novom Sadu St 32/10 pretpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom u momentu pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiočevo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Sledom navedenog, po oceni Vrhovnog suda, tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja tužiočevog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena.

Imajući u vidu navedeno, i prema nalaženju ovog suda Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilac ima nenamireno potraživanje koje nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje, a Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tužbeni zahtev, povodom revizije tužene, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova i to: za sastav odgovora na tužbu i jednog obrazloženog podneska od strane pravobranilaštva po 30.000,00 dinara, za pristup na tri održana ročišta po 31.500,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 60.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavovima drugom i trećem izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković