Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je došlo do propusta u primeni ili pogrešne primene koje od odredaba ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti po članu 407. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i ocenu dokaza, kao i primenu materijalnog prava, te postupajući u skladu sa članom 396 stav 1. i 2. ZPP ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, u datom obrazloženju presude. Revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP. Pobijana presuda nije doneta primenom navedene zakonske odredbe, pa osporavnje ocene dokaza kojim se suštinski osporavaju činjenice utvrđene u prvostepenom postupku nije dozvoljeno u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom i izvršnom presudom Višeg suda u Beogradu P 20267/10 od 05.04.2011. godine, ovde umešač VV, kao tuženi obavezan je da ovde tužiocu AA na ime duga isplati iznos od 102.564,10 evra sa pripadajućom kamatom, kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu do 679.060,00 dinara. Umešač VV nije dobrovoljno izvršio svoju obavezu po navedenoj presudi, pa je tužilac, kao izvršni poverilac, 27.05.2013. godine podneo predlog za izvršenje, u izvršnom postupku 26.09.2013. godine doneto rešenje o izvršenju, određeno je izvršenje utvrđenjem vrednosti i prodajom nepokretnosti - porodične stambene kuće u ulici ..., a zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu od 08.03.2016. godine promenjeno sredstvo izvršenja određeno rešenjem od 26.09.2013. godine i određeno da će se izvršenje sprovesti plenidbom penzije koju izvršni dužnik ostvaruje kod RF PIO Beograd i prenosom navedenog novčanog iznosa izvršnom poveriocu na njegov tekući račun, sve do konačnog namirenja potraživanja.

Umešač kao prodavac i tuženi kao kupac, koje vezuje dugogodišnje porodično prijateljstvo, su 03.04.2013. godine zaključili i overili ugovor o kupoprodaji stambene zgrade u Beogradu, ..., površine 122 m2, zajedno sa 93,98 m2 podrumskog prostora, 111,85 m potkrovlja i 36 m garaže ispod terase, sve izgrađeno na kat.parc. .., LN .. KO ..., sa svim pokretnim stvarima u njoj, za kupoprodajnu cenu od 225.000 evra, a u ugovoru je konstatovano da je isplaćena prodavcu u celosti u momentu potpisivanja ugovora. Ugovorom je konstituisano pravo doživotnog uživanja na nepokretnosti i pokretnim stvarima u korist prodavca i njegove supruge. U ugovoru je konstatovano i da je kupac ušao u posed kupljene nepokretnosti.

Prema utvrđenom, prodavac i kupac su bili nesavesni prilikom zaključenja navedenog ugovora. Ocenom izvedenih dokaza je utvrđeno da su ugovorne strane znale da se zaključenjem predmetnog ugovora nanosi šteta tužiocu kao poveriocu dospelog potraživanja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su ispunjeni uslovi propisani u članovima 280. i 281. Zakona o obligacionim odnosima za pobijanje dužnikove pravne radnje, u konkretnom slučaju ugovora o kupoprodaji od 03.04.2013. godine, kao pravne radnje koju je preduzeo dužnik, ovde umešač VV, na štetu tužioca kao poverioca, usled čijeg izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje tužiočevog potraživanja, utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom, s obzirom da iz dela njegove penzije koji se odbija u izvršnom postupku je očigledno da se u dogledno vreme neće namiriti tužiočevo potraživanje.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za pobijanje dužnikove pravne radnje.

Članom 280. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu i bez obzira kada je nastalo može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1.). Smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2.).

Pravo pobijanja dužnikovih pravnih radnji predstavlja uređen postupak zaštite interesa poverilaca u slučajevima kada dužnik otuđenjem sopstvene imovine nanosi štetu svojim poveriocima koja se ogleda u nemogućnosti ili smanjenoj mogućnosti namirenja njihovih potraživanja. Navedena zakonska odredba ne zahteva da je dužnik zbog preduzete pravne radnje potpuno nesposoban za plaćanje, već da nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. U konkretnom slučaju, imajući u vidu postojanje i visinu dospelog potraživanja tužioca prema dužniku, ovde umešaču VV, utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom Višeg suda u Beogradu od 05.04.2011. godine u iznosu od 102.564,10 evra sa kamatom, i da je dužnik ugovorom o kupoprodaji od 03.04.2013. godine otuđio svoje nepokretnosti, a da se naplatom putem mesečne obustave dela penzije dužnika (umešača) prema visini izvršne tražbine ne postiže efikasno namirenje, pri čemu dužnik ne raspolaže drugom imovinom pogodnom za namirenje tužiočevog potraživanja, to su, suprotno navodima revizije, ispunjeni uslovi propisani navedenom odredbom člana 280. ZOO, u pogledu dospelosti tužiočevog potraživanja za isplatu, insolventnosti dužnika i postojanja pravne radnje koja se pobija (ugovora o kupoprodaji).

Odredbom člana 281. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da se teretno raspolaganje može pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato (stav 1.).

Imajući u vidu utvrđene činjenice i citiranu zakonsku odredbu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je dužnik, ovde umešač, u vreme raspolaganja imovinom znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svom poveriocu, budući da nije ispunio dospelo potraživanje tužioca utvrđeno presudom Višeg suda u Beogradu od 05.04.2011. godine nakon čije pravnosnažnosti je zaključio ugovor o kupoprodaji, kojim je svom dugogodišnjem prijatelju, ovde tuženom, prodao nepokretnosti sa svim pokretnim stvarima u njima, zadržavajući pravo doživotnog plodouživanja na svoj toj imovini, mimo koje druge imovine nema iz koje bi se ostvarilo efikasno namirenje tužiočevog potraživanja.

Takođe, suprotno navodima revizije, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi nije bio savestan, odnosno da je tuženom bilo poznato ili moglo biti poznato da se zaključenjem predmetnog ugovora nanosi šteta tužiocu kao poveriocu dospelog potraživanja. Naime, kod utvrđenog da je tuženi dugogodišnji prijatelj tužiočevog dužnika, da ih vezuje i porodično prijateljstvo, da je spornim ugovorom o kupoprodaji konstituisano pravo umešača i njegove supruge na doživotno plodouživanje na nepokretnostima i svim pokretnim stvarima koje su predmet ugovora, da tuženi, kao ni njegova deca koju je prema svojim navodima hteo da obezbedi kupovinom ovih nepokretnosti, nikada nisu stupili u posed predmetnih nepokretnosti, niti su imali nameru da to učine, iako je u ugovoru konstatovano da je kupac ušao u posed, te imajući u vidu kontradiktornosti u iskazima umešača i tuženog u pogledu momenta uplate cene u odnosu na momenat zaključenja ugovora, kao i način na koji je izvršena isplata kupoprodajne cene u ekspozituri banke u Mladenovcu, od strane nižestepenih sudova razložno je dato uporište zaključku da su tuženi i umešač zaključenju kupoprodajnog ugovora pristupili sa namerom osujećenja tužioca da prodajom predmetnih nepokretnosti dužnika, u izvršnom postupku, namiri svoje dospelo novčano potraživanje, čijem osporavanju nema mesta.

Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ocenivši da revizija tuženog nije osnovana, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahteve tuženog i tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka jer tuženi nije postigao uspeh u ovom postupku, a trošak za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban za donošenje odluke revizijskog suda.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković