U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenu pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao kupac zaključio Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 01.09.2005. godine, sa aneksima iz 2006. godine i 2007. godine, sa prodavcima VV i GG. Predmet kupoprodaje su bile kp. .. i .. u KO ..., na kojima se nalazila jedna porodična stambena zgrada sa četiri prostorije, podeljena vertikalnim zidom na dve posebne stambene jedinice sa posebnim ulazima, tako da je svaka stambena jedinica imala dve sobe. prodavci su upoznali tužioca da je jedan deo kuće u vlasništvu prodavca VV, a da je druga stambena jedinica sa posebnim ulazom u vlasništvu tužene. Parcele koje su predmet ugovora o kupoprodaji u katastru nepokretnosti su se vodile na ime prodavca VV, pa je njoj tužilac isplatio kupoprodajnu cenu i ušao u državinu parcela i zgrade, nakon čega je krenuo sa adaptacijom i rekonstrukcijom navedene zgrade, pa je između ostalog razbio vertikalni zid između dva posebna dela i zatvorio jedan posebni ulaz, tako da je dobio jednu stambenu celinu. Rešenjem Gradske uprave Zaječara od 04.05.2010. godine tužiocu je izdata građevinska i upotrebna dozvola za izgrađeni porodično stambeni objekat, a postupak je prekinut po zahtevu tužene. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Zaječaru od 17.11.2009. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu od 22.09.2012. godine utvrđeno je da je tužena vlasnik objekta u ... koji se sastoji od dve prostorije sa posebnim ulazom, poljskim VC-om i šupom na kp .. KO ..., po osnovu nasleđa iza pok. supruga. Presudom Osnovnog suda u Zaječaru od 20.04.2016. godine tužilac je obavezan da tuženoj isplati naknadu za korišćenje njene nepokretnosti u periodu od 01.10.2006. godine do 01.01.2016. godine, a presudom istog suda od 14.12.2015. godine tužilac je obavezan da sporni objekat koji je u vlasništvu tužene vrati u prvobitno stanje kao posebnu stambenu jedinicu sa zasebnim ulazom. Iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđena je vrsta i vrednost radova koje je tužilac izvršio na adaptaciji objekta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu naknadi vrednost građevinskih radova kojima je uvećana vrednost spornog stambenog objekta.

U postupku je utvrđeno da je tužilac tokom izvođenja radova na adaptaciji i rekonstrukciji stambene zgrade znao da jedan posebni deo zgrade sa zasebnim ulazom pripada tuženoj, o čemu su ga obavestili prodavci iz kupoprodajnog ugovora, a što tužilac nije ni osporavao, pa nije od značaja to što su se obe parcele iz kupoprodajnog ugovora vodile na ime VV kao prodavca, jer iz toga ne proizilazi da je i cela stambena zgrada, koja nije bila upisana u list nepokretnosti, takođe u njenoj svojini. S obzirom da je utvrđeno da je tužilac u vreme izvođenja radova bio nesavestan, jer je znao da je jedan deo sporne zgrade u svojini tužene, te da vrši adaptaciju objekta bez njene saglasnosti, to proizilazi da je postupao kao poslovođa bez naloga, u smislu člana 227. Zakona o obligacionim odnosima, pa nema osnova da traži isplatu vrednosti radova na adaptaciji stambene zgrade izvršenih bez saglasnosti tužene kao vlasnika. Zato je tužbeni zahtev tužioca pobijanom drugostepenom presudom pravilno odbijen kao neosnovan.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je postupao kao savesni graditelj, u uverenju da je predmetnu parcelu sa objektom kupio od vlasnika i da preduzima radove kojima uvećava vrednost svog objekta. Međutim, u postupku je utvrđeno da je tužiocu od strane prodavca i tužene ukazano da je tužena vlasnik dela objekta, koji nije bio upisan u javne knjige, pa se tužilac ne može pozivati na načelo pouzdanosti u javne knjige, jer ni prodavac VV nije bila upisana kao vlasnik predmetnog objekta, već se radilo o njenoj vanknjižnoj svojini. Neosnovani su i revizijski navodi da drugostepeni sud nije mogao na osnovu istog činjeničnog stanja doneti različitu presudu, jer drugostepeni sud može na osnovu istog utvrđenog činjeničnog stanja doneti različit pravni zaključak u odnosu na prvostepenu presudu. Neosnovan je i revizijski navod da je na tuženoj bila obaveza da dokaže nesavesnost tužioca prilikom izvođenja adaptacije na celom objektu, kao nameru da za sebe zadrži korist iz obavljanja navedenih radova.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić