Presudom Višeg suda u Jagodini Gž 236/18 od 23.03.2018. godine, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužioca, jer odluka drugostepenog suda, kojom je odbijen zahtev tužioca u ovoj pravnoj stvari odstupa od ujednačene sudske prakse po pitanju odgovornosti tužene zbog neosnovanog lišenja slobode.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kragujevcu K 30/14 od 22.09.2016. godine, tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stav 2. KZ. Tužilac je po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Kragujevcu Kio br. 169/06 od 20.12.2006. godine, zbog postojanja osnovne sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi st. 1. i 4. KZ bio u pritvoru u periodu od 20.12.2006. godine do 17.01.2007. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jer tužilac nije predložio dokaze na osnovu kojih bi mogle biti utvrđene sve subjektivne i objektivne okolnosti prilikom odmeravanja visine naknade štete, budući da tužilac nije predložio izvođenje dokaza njegovim saslušanjem, na okolnost postojanja duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, kao ni izvođenje dokaza veštačenjem od strane stručnog lica iz oblasti sudske psihijatrije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 35. stav 1. Ustava RS propisano je da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, na naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom. Sličnu odredbu sadrži i Evropska konvencija o ljudskim pravima. Članom 5. stavom 5. Konvencije, koji se odnosi na pravo na slobodu i bezbednost, propisano je da svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti sa odredbama tog člana Konvencije ima utuživo pravo na naknadu.

Članom 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 70/2001, 68/2002 i „Službeni glasnik RS“ br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007), koji se primenjivao u vreme kada je tužilac bio lišen slobode, propisano je da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, jer je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena.

Prema članu 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku tužiocu pripada pravična novčana naknada nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jer je ovim članom propisano da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo u pritvoru, a pravnosnažnom presudom je oslobođeno od optužbe. Ovakvo propisivanje prava na naknadu štete znači da osnov tog prava zavisi od ishoda krivičnog postupka, jer lišenje slobode i zadržavanje u pritvoru okrivljnog lica nisu (po okončanju krivičnog postupka) opravdani utvrđenjem njegove krivične odgovornosti i osuđujućom krivičnom presudom. Radi se o posebnom obliku objektivne odgovornosti države zasnovane na riziku od neosnovanog pokretanja krivičnog postupka, sa kojih razloga država odgovara za štetu. S tim u vezi, postojanje ovog oblika objektivne odgovornosti tužene i odsustvo saslušanja tužioca kao parnične stranke, odnosno predlaganja izvođenja dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka psihijatra ne može biti razlog za potpuno isključenje odgovornosti tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog neosnovanog lišenja slobode i lišenja tužioca prava na njenu naknadu, a što bi bilo i u suprotnosti sa napred citiranim članom 35. Ustava RS i članom 5. stav 5. Konvencije. Stoga se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu na ime ovog vida nematerijalne štete, jer tužilac nije predložio izvođenje dokaza njegovim saslušanjem i izvođenje dokaza veštačenjem.

Kod utvrđenog da je tužilac bio neosnovano lišen slobode, to tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, sa kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene odluke i obavezao tuženu da tužiocu na ime ovog vida nematerijalne štete plati 250.000,00 dinara, sa kamatom, primenom člana 200. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja.

Naime, naknada nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog povrede Ustavom zaštićenih prava i dobara kao što su slobode i prava ličnosti. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizaciji ličnih dobara). Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti od značaja za odluku o zahtevu za nakndu štete, kao što su vrsta krivičnog dela zbog kojeg je vođen krivični postupak, dužina neosnovanog lišenja slobode, životna dob oštećenog, njegovo zanimanje, raniji život i (ne)osuđivanost, porodično stanje, položaj u društvenoj i radnoj sredini, kao i druge okolnosti slučaja. Imajući u vidu navedeno, kao i utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud je visinu naknade na ime ovog vida nematerijalne štete odmerio uzimanjem u obzir svih objektivnih okolnosti konkretnog slučaja, odnosno težine krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, dužine perioda u kome je tužilac bio lišen slobode, pri tom vodeći računa da je dosuđena naknada usklađena sa značajem povređenog dobra i ciljem kome služi ta naknada.

Vrhovni kasacioni sud je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za troškove predloga za mirno rešenje spora, s obzirom da nakon izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku iz maja meseca 2014. godine ne postoji obaveza tužioca da se pre podnošenja tužbe obrati Republičkom javnom pravobranilaštvu sa predlogom za mirno rešavanje spora, već je to samo mogućnost, pa kako ga je postavio kao glavni zahtev, to je isti odbijen kao neosnovan.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Na osnovu člana 165. stav 1. i 2. u vezi člana 153, 154. i 163. stav 1. i 2. ZPP, tužiocu je priznata i dosuđena naknada troškova prvostepenog i drugostepenog postupka u skladu sa postignutim uspehom u postupku.

Tužiocu su priznati troškovi koji su bili nužni za vođenje postupka i to za sastav tužbe u iznosu od 9.000,00 dinara, za pristup od strane advokata na dva održana ročišta u iznosu od po 10.500,00 dinara, za sastav žalbe od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, takse na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu, što sve ukupno iznosi 59.000,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife. Sa napred navedenih razloga odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu su priznati i troškovi za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, takse na reviziju i odluku o reviziji u iznosu od po 29.600,00 dinara, što ukupno iznosi 77.200,00 dinara, primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić