Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj.

Pravnosnažnom presudom, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, jer je utvrđeno da tužena nije odgovorna za štetu za koju tužilac tvrdi da mu je prouzrokovana postupanjem tužene, kao advokata. Naime, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužena u skladu sa svojim znanjem pružala advokatske usluge tužiocu, preduzimala parnične radnje, pristupala na zakazana ročišta i zastupala tužioca i blagovremeno ulagala pravne lekove, odnosno pravna sredstva, u cilju ishodovanja povoljnije odluke za tužioca, a da okolnost da je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen, a da je tužba tužioca delom odbačena kao nedozvoljena, a delom kao neblagovremena, da to ne vodi zaključku da je tužena postupala nezakonito ili nesavesno, odnosno da je šteta tužiocu prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom. Stoga, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, po oceni Vrhovnog suda nižestepene odluke su u skladu sa praksom i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem ili pravnim osnovom, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Tužilac uz reviziju nije dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično pravnoj situaciji. Revizijom se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.05.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 2.840.804,17 dinara (24.339 evra).

S ozbirom na to da u ovom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužioca nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković