Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. osim tačke 4, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa sada pok. tuženim BB zaključila brak 1983. godine koji je razveden 1989. godine, s tim što je bračna zajednica faktički prestala 1988. godine. Za vreme trajanja braka tužilja je sa tuženim i njegovim ocem stanovala u stanu u ... u ul. ... broj .... Otac tuženog BB bio je nosilac stanarskog prava na tom stanu, a posle smrti oca BB je u svojstvu nosioca stanarskog prava 16.04.1990. godine zaključio sa Osnovnom zajednicom za stanovanje ugovor o korišćenju stana ukupne površine 32 m2. Potom je 10.02.1993. godine, sa Opštinom ... kao prodavcem, tuženi zaključio ugovor o otkupu ovog stana. Rešenjem Opštine ... od 08.05.1995. godine odobreno je izvođenje radova na proširenju postojećeg stana od 32 m2, tako što se na delu dvorišta formira kupatilo sa VC- om, i ulaz, a u delu tavana soba koja će biti povezana sa prizemljem unutrašnjim stepeništem i formiran stan površine 65,2 m2 i to kao radovi privremenog karaktera. Rešenjem Opštine ... od 07.09.2005. godine BB su odobreni izvedeni radovi na rekonstrukciji i proširenju postojećeg dvosobnog stana površine 32m2 i formiran je dvoetažni stan površine 65,20 m2, te je odobrena upotreba izvedenih radova. Tužilja je za vreme trajanja zajednice života sa BB bila zaposlena u ..., a BB je do 1985. godine radio u .... Dana 27.09.1985. godine BB je sa RO „GG“ kao prodavcem zaključio ugovor čiji je predmet izrada i kupovina kioska za cenu od 945.900,00 dinara i ovaj kiosk je kupljen zajedničkim sredstvima BB i DD, supruga njegove sestre, sa kojim je zajedno radio i delio dobit. Tužilja nije uložila svoja sredstva u kupovinu kioska. Stan u kome je tužilja živela sa suprugom i njegovim ocem je bio opremljen, s tim što su kao svadbeni poklon, između ostalog, dobili garnituru u duborezu, a u toku braka su kupili i deo stvari na kredit, a deo na čekove. Posle prestanka bračne zajednice BB je tužilji isplatio određena novčana sredstva za stvari koje su ostale u stanu. Kako je tokom parnice tuženi BB preminuo 04.11.2009. godine na njegovoj zaostavštini koju čini pravo svojine na dvosobnom stanu (koji je predmet ovog spora), kao i pravo vlasništva na putničkim vozilima, za naslednika je oglašena supruga VV. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 07.08.2014. godine, utvrđena je visina vrednosti pokretnih stvari u spornom stanu koje su ostale na dan prekida bračne zajednice u posedu pok. BB prema sadašnjim tržišnim cenama, a prema stanju u kojem su bile na dan prestanka bračne zajednice u iznosu od 790.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi njeno pravo susvojine na stanu i poslovnom montažnom objektu – kiosku u ..., a usvojio je tužbeni zahtev u delu kojim je tražila isplatu 395.000,00 dinara, na ime vrednosti pokretnih stvari u stanu.

Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio da je tužbeni zahtev za utvrđenje prava susvojine na stanu i montažnom objektu neosnovan. Međutim, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je neosnovan tužbeni zahtev za isplatu novca u visini vrednosti pokretnih stvari.

U ovoj parnici primenjuju se odredbe Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, broj 18/2005, 72/2011), na osnovu člana 357. Ovim zakonom, u članu 171. stav 1. propisano je da imovina koju su surpužnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a članom 177. propisano je da deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

U konkretnom slučaju, tužilja je sa sada pok. suprugom BB bila u braku od 1983. godine, pa kako je bračna zajednica faktički prestala 1988. godine, u tom periodu se utvrđuje imovinska masa koja čini zajedničku imovinu stečenu radom svakog supružnika. U odnosu na sporni stan u ..., utvrđeno je da je na ovom stanu nosilac stanarskog prava bio otac tuženog, da je posle smrti oca, tuženi BB 1990. godine postao nosilac stanarskog prava, koji je potom 1993. godine otkupio. Kako je na ovom stanu bila izvršena adaptacija prizemnog dela i tavana u cilju proširenja površine i poboljšanja uslova stanovanja, ovi radovi su legalizovani 2005. godine. Tužilja zasniva svoj stvarno-pravni zahtev na stanu polazeći od tvrdnje da je za vreme trajanja braka sa BB ulagala svoja sredstva za adaptaciju i rekonstrukciju stana. Za vreme trajanja braka stranaka, na ovom stanu otac tuženog je imao stanarsko pravo, te kako niko od lica koja su stanovala u stanu nije imao pravo svojine (stan je bio u vlasništvu opštine), eventualno uloženim sredstvima na ime adaptacije i rekonstrukcije stana, tužilja ne može da stekne pravo susvojine, jer nema pravni osnov u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U prilog tome da tužilja ne može da stekne pravo susvojine u smislu člana 171. stav 1. i 177. Porodičnog zakona je i činjenica da je odobrenje za izvedene radove na rekonstrukciji i proširenju ovog stana nadležni organ odobrio tek 2005. godine, u vreme kada je bračna zajednica već odavno prestala. U odnosu na zahtev tužilje za utvrđenje da je suvlasnik na poslovnom montažnom objektu – kiosku pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je ovaj objekat tuženi BB kupio svojim sredstvima zajednički sa trećim licem, te da ova imovina nije zajednička imovina supružnika, tako da ne može da bude predmet deobe u smislu člana 177. Porodičnog zakona.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo u delu kojim je odlučeno o zahtevu za utvrđenje prava svojine na stanu i poslovnom montažnom objektu. Ostalim revizijskim navodima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može da bude razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Međutim, pogrešno je drugostepeni sud, primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužilje za isplatu novca u visini vrednosti pokretnih stvari.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilja je za vreme trajanja braka sa pok. suprugom BB, svojim sredstvima i radom doprinela sticanju određenih pokretnih stvari u domaćinstvu. Drugostepeni sud pogrešno zaključuje da su ove stvari u pravnom režimu zajedničke imovine u smislu člana 195. stav 1. Porodičnog zakona, jer je u istom stanu stanovao i otac tuženog. Ovakav zaključak ne može da se prihvati jer, bez obzira na činjenicu što u istom stanu stanuje roditelj supružnika, time se ne isključuje mogućnost da supružnici stiču svoju imovinu u smislu člana 177. stav 1. Porodičnog zakona. Upravo su pokretne stvari po svojoj prirodi i nameni takve da je njihova upotreba u vezi zadovoljavanja potreba supružnika. U prvostepenom postupku je i utvrđeno da su u posedu supruga tužilje ostale određene pokretne stvari čija je vrednost 790.000,00 dinara, tako da je pravilnom primenom člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, kojim je propisano da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, tužilji dosuđena ½ dela tog iznosa, što je 395.000,00 dinara. Kako je tuženi preminuo u toku parnice, VV je kao njegov naslednik koji se prihvatio nasleđa u obavezi da isplati ovaj iznos u smislu člana 222. Zakona o nasleđivanju kojim je propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje u tom delu osnovana, pa je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima postupka Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom člana 161. ZPP, preinačio je drugostepenu presudu tako što je u tom delu odbijena žalba i potvrđena prvostepena presuda kojom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić