Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23-drugi zakon) Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se određeno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u poslovnom odnosu sa „BB“ a.d. i to po osnovu ugovora o deviznom depozitu zaključenim sa tom bankom. Rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu od 29.10.2001. godine nad „BB“ a.d. pokretnut je stečajni postupak, u kom postupku je tužilac prijavio svoje potraživanje prema stečajnom dužniku i rešenjem suda od 20.05.2002. godine utvrđeno je potraživanje tužioca kao stečajnog poverioca u iznosu od 78.283,70 USD na ime glavnog duga sa obračunatom domicilnom kamatom od 4.073,53 USD do dana otvaranja postupka stečaja nad dužnikom. Na te iznose utvrđeno je 2% godišnje kamate počev od 29.10.2001. godine do isplate. Rešenjem od 19.03.2021. godine, kojim je usvojen zahtev tužioca da se utvrdi povreda njegovog prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, doneto je nakon zaključenja postupka stečaja nad „BB“, a u toku postupka stečaja nad stečajnom masom. „BB“ a.d. osnovana je 08.02.1995. godine kao akcionarsko društvo, gde su kao akcionari učestvovali članovi društva: „VV“ banka, DD „GG“, DD „DD“, DD ĐĐ „EE“, DD „ŽŽ“, DD „ZZ“, DD „II“, DPP „JJ“, DPP „KK“, DTP „LL“, LJLJ, Fabrika ... „MM“, Fabrika ... „NN“, „NJNJ“, MP „OO“, PP „PP“, PP „RR“, PP „SS“, PP „TT“, PP „ĆĆ“, „UU“, „FF“ i ZZ „HH“, svi sa određenim novčanim ulogom. Do 2015. godine stečajni upravnici su bili fizička lica, a od 2015. godine, nakon izmene zakonske regulative stečajni upravnik je Agencija za osiguranje depozita.

Polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca primenom pravila o teretu dokazivanja. Zaključili su da tužilac nije dokazao da je država svojim kapitalom učestvovala u osnivanju „BB“, kao i da postoji adekvatna uzročno-posledična veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i predmetne štete.

Nasuprot revizijskim navodima, po oceni Vehovnog suda, stanovište nižestepenih sudova je pravilno.

Članom 58. Ustava Republike Srbije propisano je pravo na mirno uživanje imovine.

Članom 1. Protokola 1. uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano je pravo svakom fizičkom i pravnom licu na neometano uživanje svoje imovine i propisano da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, članom 31. propisano je da svaka stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, a pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Prema članu 172. stav 1. ZOO, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenog na sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U pogledu izvršnih i stečajnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim i pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapila, nužno je utvrđivati uzročno – posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Sgosno tome, nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim zakonom.

Imajući u vidu da se u ovom slučaju ne radi o potraživanju prema stečajnom dužniku sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (tužilac to nije dokazao u toku postupka), niti je dokazana uzročno – posledična veza između nastale štete i štetne radnje tuženog (tužilac nije predlagao, niti dostavio dokaze iz kojih bi se moglo utvrditi da je stečajni dužnik u vreme kada je pokrenut stečajni postupak imao imovinu dovoljnu da se tužilac, uz poštovanje redosleda naplate, mogao namiriti da je stečajni sud efikasno postupao i razumnom roku preduzimao delotvorno radnje u cilju namirenja poverilaca stečajnog dužnika), pravilan je stav nižestepenih sudova da samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku kod ovih okolnosti ne dovodi do ostvarivanja prava na naknadu imovinske štete.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Milanka Ranković