Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom bankom zaključio ugovor o kreditu 06.07.2015. godine kojim je odobren kredit u iznosu od 80.000,00 dinara sa ugovorenim troškovima obrade kredita koji su iznosili 1% od iznosa odobrenog kredita. Prilikom puštanja kredita u tečaj banka je obračunala i naplatila tužiocu fiksnu naknadu za obradu kreditnog zaahteva prema spornoj ugovornoj odredbi iz člana 6. stav 1. u iznosu od 800,00 dinara, a u članu 21. Ugovora je konstatovano da su tužiocu uručeni plan otplate i obrazac – pregled obaveznih elemenata otplate kredita, te da je korisnik kredita razumeo sve odredbe ugovora i opštih uslova poslovanja i da isti predstavljaju saglasnost volja ugovornih strana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je predmetna ugovorna odredba ništava, jer tužena nije dokazala da je tužioca na jasan i nedvosmislen način upoznala sa troškovima kredita u ponudi za zaključenje ugovora, pa je ista protivna osnovnim načela obligacionog prava. Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište nalazeći da predmetna ugovorna odredba nije ništava, jer je tužilac kroz ponudu, plan otplate kredita i pregled obaveznih elemenata ugovora obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, pri čemu banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ove naknade, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celini kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo prvo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 06.07.2015. godine.

Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena banka nije dokazala da je tužiocu, u skladu sa svojom obavezom obaveštavanja korisnika, u predugovornoj fazi uručila ponudu za zaključenje ugovora na propisanom obrascu koja je sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova kredita. Takvo postupanje tužene banke protivno je osnovnim načelima zaštite korisnika iz člana 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga (pravu na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge i pravu na informisanje), pa je predmetna ugovorna odredba izložena posledicama ništavosti, nasuprot pogrešnom zaključku drugostepenog suda. Obavezni elementi ugovora i plan otplate kredita ne mogu imati značaj ponude, jer se ponuda uručuje pre zaključenja ugovora na propisanom obrascu, a obavezni elementi i plan otplate kredita uručuju se uz primerak zaključenog ugovora (tačke 12 i 13 navedene Odluke Narodne banke Srbije). Prema članu 104. ZOO tužena je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primila po ništavoj ugovornoj odredbi, zbog čega tužilac osnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu članova 210. i 214. ZOO.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa je na osnovu članova 153. stav 1, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP tužena obevezana da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i troškove sudske takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi. Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tužene, potvrđena je prvostepena presuda koja u sebi sadrži i odluku o trškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu pravilno odmereni i dosuđeni.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić