Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobojanu presudu na osnovu člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju 12.01.2009. godine oko 16,45 časova tužilja se nalazila na autobuskom stajalištu u Bulevaru ... kod „...“ u ... sa namerom da uđe u autobus na liniji broj ... i to na prednja vrata po zaustavljanju autobusa. Kada je autobus stigao vozač je zatvorio vrata i krenuo kojom prilikom se tužilja odbila od vrata i pala na kolovoz te je tom prilikom zadobila teške telesne povrede od kojih je lečena od 12.01.2009. do 28.01.2009. godine. S obzirom da nije utvrđen identitet vozača na liniji broj 83 koji je prouzrokovao saobraćajnu nezgodu kao i da na toj liniji postoji više prevoznika tuženi je pasivno legitimisan u ovoj parnici. Kako je tužilja zbog zadobijenih povreda pretrpela nematerijalnu štetu u vidu umanjenja opšteživotne aktivnosti, fizičkih bolova, straha, naruženja, kao i da kod nje kao posledica povrede postoji invaliditet od 30 %, odnosno da je u tom procentu umanjena radna sposobnost, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i tužilji dosudio naknadu štete po svim traženim vidovima. Međutim, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud kod dosuđivanja naknade nematerijalne štete po osnovu invaliditeta na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo te je u tom delu prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen sa zaključkom drugostepenog suda da ne postoji pravni osnov za dosuđenja tog vida nematerijalne štete.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da u konkretnom slučaju ne postoji osnov da se tužilji dosudi naknada nematerijalne štete po osnovu invaliditeta. Pri tome ne mogu se prihvatiti navodi iz revizije da tužilja potražuje isplatu osigurane sume u skladu sa Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Sud je vezan tužbenim zahtevom i činjeničnim utvrđenjem u odnosu na takav zahtev a u konkretnom slučaju tužilja je tražila naknadu nematerijalne štete po osnovu invaliditeta te su nižestepeni sudovi o tako postavljenom tužbenom zahtevu i odlučivali. Kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud članom 200. ZOO su propisani vidovi nematerijalne štete po kojima se ista može dosuđivati. Kada se radi o umanjenoj radnoj sposobnosti, a što je u konkretnom slučaju ostalo sporno, to je vid materijalne štete iz člana 195. ZOO na koju povređeni ima pravo ukoliko gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene a taj vid štete se po pravilu dosuđuje kao novčana renta. Dakle, u konkretnom slučaju kod tužilje je utvrđeno da postoji kao posledica zadobijene povrede smanjena radna sposobnost za 30 % ali je na tužilji bio teret da dokaže činjenicu da ona zbog toga gubi zaradu odnosno ima materijalnu štetu u smislu napred pomenute zakonske odredbe. S obzirom da tužilja u tom pravcu nije pružala dokaze pravilno je drugostepeni sud našao da se radi o zahtevu za naknadu pravno nepriznate nematerijalne štete.

Kako se ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepene odluke to je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić. s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić