S obzirom da je tužilja uz reviziju priložila presude drugostepenih sudova kojima je na drugačiji način odlučeno o sporu za naknadu materijalne štete prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u ovom slučaju ispunjeni uslovi za dopuštenost posebne revizije tužilje predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/2014, 87/18).

Iz tog razloga je, na osnovu navedene zakonske odredbe odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je rešenjem Privrednog suda u Somboru R4 St 627/2018 od 19.03.2018. godine, usvojen prigovor i utvrđeno da je predlagaču (ovde tužilji) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu St 45/2010, te da je naloženo stečajnom sudiji Privrednog suda u Somboru da u roku od četiri meseca preduzme neophodne mere i radnje potrebne da bi se pristupilo unovčenju preostale imovine stečajnog dužnika u cilju okončanja stečajnog postupka, kao i da u roku od 30 dana izvesti predsednika Privrednog suda u Somboru, koje su konkretne mere preduzete. Tužilja je stečajni poverilac na iznos od 114.854,10 dinara dužnika ITES ''Lola Ribar'' a.d. Odžaci koji je u postupku stečaja od pokretanja rešenjem 22.06.2010. godine. Postupak stečaja pred Privrednim sudom u Somboru još nije okončan, a tužilja u tom postupku još nije naplatila svoje priznato potraživanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev. Po nalaženju sudova, tužilja nema pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, u visini priznatog potraživanja, jer postupak stečaja nije okončan, pa zato postoji mogućnost da sporno potraživanje bude naplaćeno u tom postupku.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, usled čega činjenično stanje nije pravilno ni u potpunosti utvrđeno.

Tužilja je podnela tužbu na osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 40/15). Reč je o tužbi za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, koja se podnosi protiv Republike Srbije u roku od godinu dana od dana kada je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje. U postupku po toj tužbi, pored odredbi zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi - pravila o uzročnoposledičnoj vezi i objektivnoj odgovornosti tužene, primenjuju se i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. navedenog zakona.

Imovinska šteta koju tužilja potražuje u ovom slučaju po visini odgovara njenom nenamirenom novčanom potraživanju posle glavne deobe, odobreno rešenjem stečajnog suda St 45/2010. To potraživanje potiče iz radnog odnosa i predstavlja tužiljinu zaradu koju joj poslodavac (stečajni dužnik) nije isplatio na osnovu rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Odžacima I 433/06 od 18.09.2006. godine, a koje tužilja nije naplatila ni u stečajnom postupku, u kojem je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Pravilna primena odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku podrazumeva utvrđenje činjenice postojanja štete i uzročno- posledične veze nastale štete sa povredom prava na suđenje u razumnom roku. Zato se tužbeni zahtev za naknadu štete može odbiti ako nije ispunjen neki od ovih uslova, ali ne i zbog postojanja mogućnosti da tužilac do okončanja stečajnog postupka naplati svoje potraživanje. U vezi s tim mora se ukazati na odluku Evropskog suda za ljudska prava br. 42/10 (predmet Perišić i drugi protiv Srbije), donetu po predstavci određenog broja stečajnih poverilaca u stečajnom postupku nad DGP „Zlatibor“ iz Užica. Tom presudom je, bez obzira što stečajni postupak nad označenim preduzećem nije okončan, obavezana tužena država da zbog povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - nepreduzimanja mera da podnosioci predstavke naplate svoja novčana potraživanja iz radnog odnosa utvrđena pravnosnažnim sudskim odlukama, isplati podnosiocima predstavke naknadu materijalne štete u visini iznosa koji su im dosuđeni pravnosnažnom sudskom odlukom i prijavljenih u stečajnom postupku.

Iz ovih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će utvrditi bitne činjenice za pravilnu primenu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku - postojanje imovinske štete za tužioca (član 155. Zakona o obligacionim odnosima) i uzročnoposledičnu vezu između nastale štete i utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, a zatim oceniti odgovornost tužene države za tako nastalu štetu (član 154. stav 2. i članovi 173-177. Zakona o obligacionim odnosima.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka koja zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić