Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su roditelji maloletnog VV, rođenog ...2015. godine i maloletnog GG, rođenog ...2017. godine. Bračna zajednica stranaka prekinuta je tokom maja 2022. godine, kada se tuženi iselio iz stana broj .. u ulici ... broj .. u ..., kupljenom u toku braka stranaka, na kojem je tuženi u katastru nepokretnosti upisan kao vlasnik. Tužilja je sa zajedničkom decom nastavila da koristi označeni stan, u čemu ih tuženi ne ometa. Tužilja nema u svojini drugi useljivi stan. Pravnosnažnom delimičnom presudom P2 969/22 od 29.05.2023. godine razveden je brak stranaka i odlučeno da će tužilja u odnosu na oba maloletna deteta samostalno vršiti roditeljsko pravo.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 194. Porodičnog zakona odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se u korist maloletne dece i tužilje, kao roditelja koji samostalno vrši roditeljsko pravo, do punoletstva dece ustanovi pravo stanovanja na predmetnom stanu. Po stanovištu tog suda, nije ispunjen prvi uslov za konstituisanje prava stanovanja jer tužilja ima pravo svojine na useljivom stanu koji je kupljen tokom bračne zajednice stranaka i zato se smatra njihovom zajedničkom imovinom, bez obzira što je u katastru nepokretnosti izvršen upis prava svojine samo tuženog. Pored toga, po nalaženju prvostepenog suda, u konkretnom slučaju nije ugrožen ni najbolji interes maloletne dece jer tuženi ne može samostalno, bez saglasnosti tužilje, raspolagati predmetnim stanom kao njihovom zajedničkom imovinom, a ne ometa tužilju i decu u njegovom korišćenju.

Drugostepeni sud je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i u korist maloletne dece stranaka i tužilje ustanovio pravo stanovanja. Po stanovištu tog suda, pravo stanovanja propisano članom 194. Porodičnog zakona je zakonodavna mera za ostvarenje prava deteta na dom, kako bi mu se obezbedili životni uslovi potrebni za njegov razvoj, zajemčeni članom 27. Konvencije o pravima deteta, a kao lična službenost je nedeljivo i tereti celu stvar.

Po nalaženju Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da je drugostepena presuda u pobijanom delu doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Smisao prava stanovanja, predviđenog članom 194. Porodičnog zakona, je prvenstveno zaštita prava na stambeni prostor maloletnog deteta (potom i roditelja koji vrši roditeljsko pravo). Iz sadržine te odredbe proizilazi da se ono ustanovljava na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj (koji ne vrši roditeljsko pravo). Međutim, cilj tog pravnog instituta - da se zaštiti pravo maloletnog deteta na dom, govori u prilog stava (zastupljenog u sudskoj praksi) da se pravo stanovanja može konstituisati i na stanu u susvojini (sa opredeljenim idealnim udelima) roditelja deteta, odnosno susvojini roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo i trećeg lica, tako da ne postoje zakonske smetnje da se pravo stanovanja ustanovi i na predmetnom stanu na kojem stranke - roditelji maloletnog VV i maloletnog GG, imaju pravo zajedničke svojine sa neopredeljenim udelima (član 171. stav 1. Porodičnog zakona).

Zbog toga nisu osnovani navodi revidenta da je pogrešno primenjen član 194. stav 1. Porodičnog zakona jer je stan na kojem je konstituisano pravo stanovanja u zajedničkoj svojini stranaka, kao i navodi o pogrešnoj primeni trećeg stava navedenog člana. Okolnost koje tuženi iznosi - da se iselio iz predmetnog stana i zakupio drugi stan, kao i da samostalno otplaćuje dva kredita uzeta za kupovinu i renoviranje stana, dok tužilja ne plaća ni komunalne usluge za stan koji koristi sa decom, ne mogu se podvesti pod pravni standard „očigledna nepravda“, zbog kojeg se ne bi mogao prihvatiti zahtev za pravo stanovanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković