U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Vesne Subić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Zoran Punoševac iz ..., protiv tužene „Komercijalna banka“AD Beograd, čiji je punomoćnik advokat Marko Cvetković iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 20703/20 od 31.08.2021. godine, u sednici održanoj 16.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 20703/20 od 31.08.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVAJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 20703/20 od 31.08.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 34745/19 od 11.06.2020. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje sa životnim osiguranjem br. .. zaključenog između parničnih stranaka 10.02.2016. godine, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1,00% od iznosa odobrenog kredita iz člana 1. ovog ugovora“, da tužena tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 3.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.02.2016. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 56.800,00 dinara, u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 34745/19 od 11.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje sa životnim osiguranjem, zaključenog između parničnih stranaka 10.02.2016. godine, a bliže opisana u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 3.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.02.2016. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 20.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 20703/20 od 31.08.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 17.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11,...18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 10.02.2016. godine, zaključio ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje sa životnim osiguranjem br. .. . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila kredit u iznosu od 380.000,00 dinara. Pobijanom odredbom člana 6. stav 1. ugovora, određeno je da se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1,00% od iznosa odobrenog kredita iz člana 1. ovog ugovora. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca naplatila iznos od 3.800,00 dinara. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem ponude od 01.02.2016. godine, u članu 3. tačka 3. iste, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i da jednokratna naknada za obradu zahteva je fiksna: 1% od iznosa kredita, odnosno da iznosi 3.800,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava saglasno odredbi člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, zato što tužiocu, kao korisniku kredita, tužena banka nije učinila specifikaciju troškova i iznosa svakog pojedinog a što predmet obaveze čini neodređenim i kao takav predmetnu ugovornu obavezu apsolutno ništavom u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 10.02.2016. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nesporno je da je tužena povodom zaključenja predmetnog ugovora tužioca obavestila o vrsti i visini usluge i njenoj ceni, a koja se odnosi na obavezu plaćanja tužioca jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva iznosi 3.800,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 6. stav 1. koja propisuje da naknada za obradu i realizaciju kredita iznosi 1% od iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilac sadržinu navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da sačini specifikaciju ovih troškova. Tužilac je ovu ugovornu odredbu prihvatio i potpisao ugovor. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je, našao da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan. Ovo stoga što je tužilac u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, te banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO. Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu odobravanja kredita, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 1% koja srazmerno iznosu odobrenog kredita od 350.000,00 dinara iznosi 35.000,00 dinara, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2, u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to za sastav podneska od 24.04.2020. godine iznos od 6.000,00 dinara, za pristup punomoćnika iz reda advokata na jedno održano ročište od 11.06.2020. godine iznos od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 12.000,00 dinara, za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, što je uvećano za iznos sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 1.900,00 dinara takse na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i takse na odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, prema TT, čini ukupan iznos od 56.800,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić