U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca JP „Putevi Srbije“ iz Beograda, koga zastupa punomoćnik D.R., advokat iz B., protiv tuženog G.M. iz Ž., opština L., koga zastupa punomoćnik P.P., advokat iz L., radi naknade štete, vrednost spora 13.854.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž br. 1282/15 od 07.10.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 17.03.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž br. 1282//15 od 07.10.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Leskovcu P br. 66/14 od 15.05.2015.godine, odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 13.854.000,00 dinara sa zakonskom zateznmom kamatom od donošenja krivične presude 10.02.2005.godine pa do konačne isplate. Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 126.750,00 dinara.

Pobijanom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž br. 1282/15 od 07.10.2015.godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Višeg suda u Leskovcu.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno preko punomoćnika iz reda advokata izjavio dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP ( „Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda, koje mogu biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je presudom Okružnog suda u Novom Sadu od 10.02.2005.godine oglašen krivim što je u vremenskom periodu od 01.04.2004.godine do 01.10.2004.godine u N.S., B. i N. u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist izvršio krivično delo prevare iz člana 171. stav 3. u vezi sa stavom 1 KZ RS, a tom presudom je usvojen i imovinskopravni zahtev tužioca i tuženi obavezan da obešteti tužioca iznosom od 9.720.000,00 dinara u visini pribavljene protivpravne imovinske koristi. Presudom Osnovnog suda u Nišu od 10.12.2010.godine, odbijena je optužba protiv tuženog da je u periodu od 01.05.2004.godine do 01.10.2004.godine u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 4.835.000,00 dinara učinio krivično delo prevare iz člana 208. stav 4. i u vezi stava 1. KZ, u produženom trajanju, a iz razloga da radnje tuženog kao okrivljenog predstavljaju sa radnjama u pravnosnažnoj krivičnoj presudi od 10.02.2005.godine produženo krivično delo, te se ne može voditi samostalni krivični postupak za novootkrivene radnje. Ostatak do tužbom traženih 13.854.000,00 dinara izdatih vrednosnih bonova nije bio predmet optužbe i krivičnog postupka koji je vođen protiv tuženog.

Kod ovako utvrđenih činjenica, te obzirom da tužilac tužbenim zahtevom po tužbi koja je podneta 20.12.2013.godine traži naknadu štete u iznosu od 13.854.000,00 dinara prouzrokovanu krivičnim delom od strane tuženog pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odredbu člana 376. stav 2. ZOO, a ne odredbu člana 377. ZOO, na kojoj je zasnovan zahtev kada su usvojili prigovor zastarelosti potraživanja tužioca istaknut od strane tuženog, te odbili tužbeni zahtev dajući pri tome razloge koje prihvata i revizijski sud.

Tuženi je u krivičnom postupku presudom od 10.02.2005.godine oglašen krivim za krivično delo prevare učinjeno u vremenskom periodu od 01.04.2004.godine do 01.10.2004.godine i u tom krivičnom postupku utvrđeno je da je pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 9.720.000,00 dinara, za koji iznos je u tom postupku obavezan da obešteti tužioca, kao oštećenog. Isticanje zahteva za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom u krivičnom postupku smatra se i kao redovno podizanje parnične tužbe, te je u konkretnom slučaju tužilac obeštećen za štetu prouzrokovanu krivičnim delom. Za iznos od 4.835.000,00 dinara odbijena je optužba, a za preostali iznos tužbenog zahteva nije bilo krivičnog postupka protiv tuženog. Kada je okrivljeni od koga se traži naknada štete prouzrokovane krivičnim delom pravnosnažnom presudom oslobođen optužbe u krivičnoj stvari, odnosno kada protiv istog (iako je poznat i nije bilo smetnji) nije vođen krivični postupak, zahtev za naknadu štete u parničnom postupku zastareva u subjektivnom roku od 3 godine od kada je oštećeni saznao za štetu i lice koje je štetu pričinilo, odnosno u objektivnom roku od 5 godina od kada je šteta nastala saglasno članu 376. stav 1. i 2. ZOO, te je u konkretnom slučaju pravilan zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje tužioca prema tuženom zastarelo. Stoga je bez uticaja navod revidenta da je u krivičnom postupku šteta utvrđena uzimajući u obzir samo dokumentaciju koja je prilikom akcije zaplenjena, a da je tužilac naknadno na osnovu knjigovodstvene dokumentacije utvrdio preostalu štetu koju traži ovom tužbom, a koja se odnosi na štetu za isti vremenski period za koji je tužiocu u krivičnom postupku šteta naknađena.

Na osnovu izloženog i člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.