Dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2274/14 od 06.05.2016. godine, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje, u delu kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji isplati zakonsku zateznu kamatu na sve dospele iznose zakonskog izdržavanja od momenta dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate, a sve počev od 08.07.2010. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 574/16 od 13.07.2016. godine, stavom prvim izreke, žalbe parničnih stranaka su odbijene i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2274/14 od 04.11.2015. godine potvrđena u stavu trećem izreke, u stavu četvrtom izreke u delu koji se odnosi na izdržavanje i u stavu sedmom izreke. Stavom drugim izreke, žalba tužilje je odbijena, kao neosnovana, i potvrđena dopunska presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2274/14 od 06.05.2016. godine u delu u kome je odbijen, kao neosnovan, zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da plati zakonsku zateznu kamatu za period od 08.07.2010. godine do 04.11.2015. godine. Stavom trećim izreke, preinačena je dopunska presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2274/14 od 06.05.2016. godine u preostalom delu, i tuženi obavezan da plati zakonsku zateznu kamatu od momenta dospelosti svakog pojedinačnog iznosa na ime izdržavanja do isplate, za period počev od 04.11.2015. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja i tuženi su izjavili reviziju, tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11 i 55/14), pa je našao da su revizije neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ne predstavlja bitnu povredu zbog koje se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su zaključile brak 20.11.1997. godine i imaju troje maloletne dece VV, rođenu ... godine (nakon donošenja prvostepene presude postala punoletna), GG, rođenog ... godine i DD, rođenog ... godine. Zajednica života stranaka prestala je 2010. godine, kada je tuženi sa decom napustio porodično domaćinstvo. Deca su živela kod tuženog četiri meseca, do septembra 2010. godine, od kada žive sa tužiljom. Prvostepenom presudom zajednička deca su poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, ovde tužilji i uređen je način održavanja ličnih odnosa mal. dece sa ocem, a otac, ovde tuženi, obavezan je da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne dece plaća mesečno ukupno 80.000,00 dinara, počev od 04.11.2015. godine. Tužilja mesečno zarađuje 35.000,00 dinara i ostvaruje prihode od zakupnine. Tuženi je vlasnik firme „EE“ koja se bavi trgovinom goriva, a u firmi prima 20.000,00 dinara na ime plate, kao i firme u ... koja se bavi prevozom nafte i naftnih derivata i poseduje tanker „ŽŽ“ i po tom osnovu ostvaruje dobit 300 evra mesečno. Suvlasnik je firme u ... „EE“, koja se bavi održavanjem benzinskih stanica, a vlasnik je firme „ZZ“ (u postupku dobijanja licence je) koja se bavi uvozom goriva. Tuženi u firmama koje ima u ... još nije ostvario dobit iz kog razloga je osnovao firmu „ZZ“, radi ostvarivanja dobiti. Vlasnik je stana u ul. ..., površine 104 m2, u kome i živi, a kupio je i tri stana u ... ulici, koji su u sporu i nije ušao u posed istih. Poseduje putničko vozilo. Nakon prestanka zajednice života sa tužiljom, zaključio je novi brak iz koga ima dete mal. II, rođenog ... godine, sadašnja supruga tuženog je zaposlena i ostvaruje mesečnu zaradu od 300 evra i žive u porodičnoj kući. Ćerka parničnih stranaka VV pohađa privatnu školu „JJ“, ide na časove glume i privatne časove nemačkog. Tužilja je VV platila školarinu 2.000 evra, kao i 50.000,00 dinara za stipendiju za američke fakultete. GG trenira plivanje gde je mesečna članarina 5.500,00 dinara (tužilja i tuženi plaćaju zajedno), kao i na časove matematike, koje tužilja plaća 1.000,00 dinara mesečno, a DD trenira košarku, a mesečna članarina je 2.500,00 dinara (što plaća tuženi), kao i na časove engleskog. Opremu za plivanje od 120 evra je platila tužilja. Tuženi odlazi na letovanje i zimovanje, i vodi decu sa sobom, deci je otvorio račun za prehrambene proizvode u iznosu od oko 70.000,00 dinara mesečno, a jednom mesečno odlazi sa decom u veliku kupovinu. Utvrđeno je i da je minimalna suma izdražavanja, koju utvrđuje nadležno Ministarstvo za porodičnu zaštitu, u vreme presuđenja iznosila 23.297,00 dinara. Ceneći potrebe maloletne dece, nižestepeni sudovi su zaključili da mesečne potrebe VV iznose 50.000,00 dinara, a DD i GG po 35.000,00 dinara (ukupno 120.000,00 dinara) i tuženog obavezali da doprinosi u izdržavanju zajedničke dece u ukupnom iznosu od 80.000,00 dinara mesečno i to: za izdržavanje VV 30.000,00 dinara, a DD i GG po 25.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i to odredbu člana 154., 160., 161. i 162. Porodičnog zakona, pravilno zaključivši da je tuženi u mogućnosti i u obavezi da doprinosi izdržavanju zajedničke dece i to: VV 30.000,00 dinara, a DD i GG po 25.000,00 dinara, od momenta presuđenja, pa ubuduće.

Odredbom člana 160. stav 1. Porodičnog zakona je predviđeno da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Međutim, isti zakon u članu 162. stav 3. predviđa da, ako je poverilac izdržavanja dete visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja. U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nalaze da mesečne potrebe VV iznose 50.000,00 dinara, a mal. DD i GG po 35.000,00 dinara. Po mišljenju ovog suda, utvrđivanjem realnih troškova nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 162. stav 3. Porodičnog zakona koja insistira na životnom standardu roditelja i daje pravo detetu da mu se kroz iznos zakonskog izdržavanja omogući isti takav standard. Otac dece je sa nadprosečnim primanjima pri čemu je odnos između primanja oca i primanja majke u odnosu od približno 2 prema 1 u korist oca, ovde tuženog. Otuda roditelji i u izdržavanju zajednički treba da učestvuju sa približno takvim odnosom. Potrebe zajedničke dece, koje je prvostepeni sud utvrdio na ukupno 120.000,00 dinara, su proistekle iz činjenice da VV pohađa privatnu školu „JJ“ i ide na časove glume, te da je tužilja VV uplatila stipendiju za američke fakultete, da GG trenira plivanje, a DD trenira košarku, kao i da deca idu na dodatne časove – nemački i engleski jezik te časove matematike, dok je sa druge strane imao u vidu primanja roditelja koji te potrebe mogu da zadovolje ne ugrožavajući sopstvenu egzistenciju, niti druge obaveze zakonskog izdržavanja. S obzirom da otac, ovde tuženi, već učestvuje u izdržavanju zajedničke dece, po mišljenju ovog suda, njegove mogućnosti da u tom izdržavanju učestvuje su veće i iznose oko 80.000,00 dinara mesečno. Sa tim iznosom on neće ugroziti sopstvenu egzistenciju, moći će da učestvuje u izdržavanju maloletnog sina II iz drugog braka. Takođe, u izdržavanju zajedničke dece učestvuje i majka, ovde tužilja, s tim što se njoj u izdržavanje uračunava i svakodnevna briga o vaspitanju i negovanju maloletne dece, pa imajući u vidu i učešće tužilje, kojoj su deca poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava, zadovoljiće se potrebe zajedničke dece parničnih stranaka, kako su napred utvrđene. Na taj način su zadovoljeni i kriterijumi iz člana 155. stav 2. Porodičnog zakona, te u takvoj situaciji ne može da se radi o očiglednoj nepravdi po tuženog.

Prilikom utvrđivanja visine novčane sume očevog doprinosa za izdržavanje dece značajan uticaj su imale i činjenice da otac decu vodi na letovanje i zimovanje, redovno plaća troškove sportskih aktivnosti za decu, kao i da im je otvorio račun za kupovinu prehrambenih proizvoda, što je takođe vid doprinosa izdržavanju dece koji on kao svoju obavezu i pravo izvršava.

Nižestepeni sudovi su odluku o visini očevog doprinosa za izdržavanje maloletne dece obrazložili dovoljnim i jasnim razlozima, koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda dosuđenim iznosima neće se biti ugrožena egzistencija tuženog, a maloletnoj deci, poveriocima izdržavanja, uz doprinos majke koja samostalno vrši roditeljsko pravo, biće dostupna sredstva u onom obimu koji zadovoljavaju potrebe maloletne dece. Zato su neosnovani revizijski navodi tuženog da je nepravilno primenjeno materijalno pravo jer nije u mogućnosti da daje navedne novčane iznose na ime mesečnog izdržavanja, a tvrdnja da će mu na taj način biti ugrožena egzistencija, pošto su se izmenile prilike, se ne može prihvatiti. Dosuđena visina izdržavanja maloletnoj deci koja predstavlja obavezu tuženog, kao oca, u skladu je sa interesima i potrebama dece i svim okolnostima postojećim u vreme presuđenja. Takva odluka podložna je promenama u slučaju izmenjenih okolnosti, u skladu sa odredbom člana 164. Porodičnog zakona.

Suprotno revizijskim navodima tužilje, ne pripada joj kamata na iznose zaostalih rata, s obzirom da one nisu dospele, odnosno nisu utvrđene do donošenja ove presude. Drugostepeni sud je prilikom odlučivanja o žalbi tužilje, u odnosu na pobijani deo presude i dopunske presude koji se odnosi na odluku o visini izdržavanja i zakonskoj zateznoj kamati na iznos zaostalih rata ocenio bitne žalbene navode i razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti. Pri tome je u obrazloženju pobijane presude izneo žalbene navode koji su bili od značaja za odlučivanje, u skladu sa zakonskom obavezom iz člana 396. stav 1. i 2. ZPP.

Pobijanje pravnosnažne presude revizijom zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nije dozvoljeno u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz kog razloga revizijski navodi kojima se ukazuje na nedostatke dokaznog postupka i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, nisu mogli biti uzeti u razmatranje, i dovesti u sumnju činjeničnu osnovu i zakonitost donete odluke o izdržavanju.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda u pogledu troškova postupka.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilji i tuženom nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nisu uspeli u revizijskom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić