U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Republika Srbija, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koga zastupa Državno pravobranilaštvo Republike Srbije, Odeljenje u Subotici, protiv tuženog Zemljoradnička zadruga „Kljajićevo“ iz Kljajićeva, čiji je punomoćnik Dušan Vukobratović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 128/20 od 23.01.2020. godine, na sednici veća održanoj 21.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 128/20 od 23.01.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru P 8/19 od 06.11.2019. godine, u stavu prvom izreke, tužbeni zahtev je delimično usvojen. U stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade za bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u proizvodnoj 2008/2009 godini isplati iznos od 224.869,08 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 13.02.2019. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja. U stavu trećem izreke tužbeni zahtev je odbijen u delu u kome je traženo da se tuženi obaveže da osim dosuđenog tužiocu isplati i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 224.869,08 evra počev od 04.12.2008. godine zaključno sa 12.02.2019. godine. U stavu četvrtom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 252.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. U stavu petom izreke, zahtev tužioca za dosuđenje zakonske zatezne kamate na troškove postupka od dana presuđenja do dana izvršnosti je odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 128/20 od 23.01.2020. godine, žalba tužioca je odbijena, a žalba tuženog je usvojena, pa je presuda Višeg suda u Somboru P 8/19 od 06.11.2019. godine preinačena tako što je zahtev za isplatu na ime naknade za bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u proizvodnoj 2008/2009 godini odbijen preko iznosa od 8.100 evra do dosuđenog iznosa od 224.869,08 evra sa zakonskom zateznom kamatom na razliku između ovih iznosa od dana podnošenja tužbe 13.02.2019. godine do isplate sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja i tako što se troškovi parničnog postupka snižavaju na iznos od 82.125,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. U preostalom pobijanom usvajajućem i nepreinačenom delu i odbijajućem delu iz stava 3. izreke prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to u preinačavajućem delu i u delu u kome je potvrđena odluka iz stava 3. izreke prvostepene presude, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 11.12.2008. godine, održan je postupak otvaranja ponuda povodom izdavanja u zakup zemljišta u državnoj svojini u k.o. ... u kome je učestvovao 21 ponuđač, pored ostalih tuženi i AA iz ... . U tom postupku AA je dao najbolju ponudu - 31.150 din/ha, dok ponuda tuženog nije razmatrana jer je bio najpovoljniji ponuđač na prethodnim licitacijama, ali nije pristupio zaključenju ugovora sa licitatorom.

Kako AA, kao najbolji ponuđač, nije platio zakupninu za godinu dana unapred što je bio uslov, niti je pribavio obezbeđenje u vidu garancije od prerađivača (uljara, šećerane i sl.), to je izgubio depozit i pravo korišćenja zemlje u zakupu. Izneto je za posledicu imalo da predmetno zemljište nije dato u zakup. Potom je obavestio komisiju da ne može dobiti garanciju i da odustaje, pa u posed zemljišta nikada nije ušao.

Dana 13.10.2008. godine kod tuženog je izvršena inspekcijska kontrola korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u k.o. ... u proizvodnoj 2007/2008 godini. Tom prilikom je konstatovano da tuženi obrađuje zemljište u državnoj svojini u proizvodnoj godini, te da je na licitaciji bio primoran da prihvati najveću cenu koju su licitirali špekulanti i da je spreman da plati zakup poljoprivrednog zemljišta po početnoj ceni. Republički poljoprivredni inspektor je sastavio spisak parcela koje je tuženi koristio u proizvodnoj 2007/2008 i 2008/2009, ukupno 622ha 40a 68m², a koji spisak je potpisan od strane direktora tuženog i Republičkog poljoprivrednog inspektora.

Tuženi je pre sezone 2008/2009 bio u posedu zemljišta od 622ha 40a 68m². Ovo zemljište je obradio, izorao, bacio đubrivo i pripremio za proletnu setvu jer je očekivao da će ovo zemljište obrađivati i u narednoj godini. Tuženi ne spori da je u sezoni 2008/2009 obrađivao 90 hektara predmetnog zemljišta i povodom istog priznaje da plati zakupninu po prosečnoj ceni zakupa državne zemlje od 90 evra/ha. Nije pristao da potpiše vansudsko poravnanje kojim je predviđeno da naknada za bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta za 2008/2009 godinu iznosi 31.150 dinara/ha, odnosno 365,26 evra/ha, tako da visina naknade za bespravno korišćenje zemljišta tužioca iznosi 227.340,31 evro. Tuženi je dana 19.03.2015. godine na tekući račun Gradske uprave Grada Sombora uplatio iznos od 2.471,23 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije.

Na osnovu napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi u obavezi da tužiocu plati iznos od 224.869,08 evra sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe 13.02.2019. godine do isplate na osnovu članova 210, 214, 277. i 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud delimično preinačava prvostepenu odluku, nalazeći da je tuženi u obavezi da tužiocu plati ukupan iznos od 8.100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Ovakav stav obrazlaže navodima da tužilac ima pravo na naknadu za upotrebu državnog zemljišta po ceni od 90 evra po hektaru i za površinu koju je obrađivao, a koja iznosi 90 hektara.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navodi revizije tužioca kojima ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom donošenja pobijane odluke, nisu osnovani.

Pravilno je stanovište drugostepenog suda da se naknada za bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta, shodno članu 219. Zakona o obligacionim odnosima, obračunava prema prosečnoj (redovnoj) ceni zakupa istog ili najsličnijeg zemljišta ili u visini stvarno ostvarene čiste zarade od korišćenja tog zemljišta. Teret dokazivanja ovih činjenica (vrednosti) bio je na tužiocu. Isti, međutim, nije predložio izvođenje dokaza na navedene okolnosti. Prema pravilnom stavu drugostepenog suda, a nasuprot navodima revizije, ne može se prihvatiti kao prosečna cena zakupa spornog zemljišta cena od 31.150 din/h, koju je izlicitirao AA, budući da isti nije pristupio zaključenju ugovora o zakupu sa tužiocem. Okolnost da je imenovani odustao od zaključenja ugovora, sama po sebi, ukazuje da ponuđena cena nije bila tržišno formirana. Zato, imajući u vidu raspoložive utvrđene činjenice, kao prosečna cena zakupa pravilno je uzeta vrednost od 90 evra po hektaru, a koju je tuženi učinio nespornom. Tužilac u dokaznom postupku nije predložio dokaz da je ova vrednost po hektaru bila viša, odnosno da je iznosila koliko je on tvrdio. Iz istih razloga, kao drugi parametar obračuna, pravilno je uzeta vrednost od 90 hektara, kao površina koju je tuženi stvarno obrađivao u spornoj sezoni, budući da tužilac nije priložio dokaz na okolnost da je tuženi koristio veću površinu od navedene. Množenjem ovih vrednosti (jedinične nesporne cene i nesporne površine) drugostepeni sud je pravilno utvrdio visinu koristi koju je tuženi pribavio upotrebom tužiočevog zemljišta, pa je u tom delu potvrdio prvostepenu usvajajuću odluku, a preko toga preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev.

Što se tiče odluke o zakonskoj zateznoj kamati, doneta je na osnovu pravilne primene člana 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku presuđeno je kao u izreci ove odluke.

Predsednik veća – sudija
dr Dragiša B. Slijepečević,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić