U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., ul. ... ./., koga zastupa advokat Stevan Damnjanović iz ..., protiv tuženog BB, radi ispunjenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3119/18 od 16.01.2019. godine, u sednici održanoj 03.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3119/18 od 16.01.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 3694/17 od 01.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 38.487,17 evra na ime naknade štete zbog raskida ugovora, kao i da tužiocu isplati iznos od 6.000 evra na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, iznos od 2.000 evra na ime naknade nematerijalne štete za umanjenje životne aktivnosti, iznos od 7.000 evra na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, iznos od 4.000 evra na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah, iznos od 4.000 evra zbog narušenja zdravlja, iznos od 4.000 evra na ime naknade nematerijalne štete zbog naruženosti, iznos od 2.000 evra na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti, iznos od 58,14 evra na ime naknade štete zbog raskida ugovora za dva dana stacioniranog boravka u bolnici, iznos od 2.000 evra za buduće nematerijalne troškove, iznos od 3.000,00 dinara zbog psihičkog maltretiranja, iznos od 1.450.000,00 dinara na ime materijalne štete zbog gubitka automobila sa zakonskom zateznom kamatom na navedene novčane iznose počev od 26.03.2012. godine kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3119/18 od 16.01.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 3694/17 od 01.02.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. i člana 374. stav 1. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva učinjenog pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u vreme 2001. godine zaključio ugovor o životnom osiguranju sa osiguravajućom kućom BB broj polise .. na vremenski period od 15 godina. Navedenom polisom su ugovoreni kao osigurani slučajevi smrt usled nezgode, invalidnost u slučaju nezgode i bolnički trošak u slučaju nezgode. Naznačeno osiguravajuće društvo sa sedištem u ..., prenelo je ugovorom na svoje preduzeće ćerku tj. na BB1 sa sedištem u Srbiji odnosno na ovde tuženog 8.214 ugovora o životnom osiguranju, između ostalog i tužiočevo osiguranje. Tužilac za ovakvo ustupanje ugovora nije dao izričitu saglasnost, ali je nastavio da uplaćuje premiju osiguranja tuženom. Tužilac je dana 26.12.2007. godine doživeo saobraćajnu nezgodu, u kojoj je učestvovao kao vozač, za koju je, pred Opštinskim sudom u Ćupriji presudom K 205/08 od 29.08.2008. godine oglašen krivim. Krivično delo je izvršio upravljajući motornim vozilom ... registarski broj .., čiji je vlasnik VV leasing, a koje je bilo kasko osigurano kod tuženog. Ugovarač osiguranja je bilo preduzeće ''GG'' DOO, koje je primilo vozilo na lizing, a osiguranik VV DOO. U momentu same opasnosti, tužilac je doživeo primarni strah u trajanju od tri do pet minuta, dok sekundarni strah nije trpeo, pa sa neuropsihijatrijske strane, kod tužioca ne postoji invaliditet. Tužilac se nije javljao lekaru nakon događaja, kao ni naredne tri godine i nema dokaza da je u saobraćajnom udesu pretrpeo fizičke bolove niti je imao trajni gubitak radne sposobnosti niti pak da je došlo do invaliditeta. Tužiočevo zdravstveno stanje od 2010. godini, kada je otišao na VMA gde je operisao koleno, nije u uzročno-posledičnoj vezi sa predmetnom saobraćajnom nezgodom. Tužilac je propustio da u 2009. i 2010. godini uplati tuženom premiju osiguranja, ali je to naknadno učinio podnoseći zahtev za reaktivaciju polise od 06.05.2011. godine, pozivajući se na polisu broj .. . U navedenom zahtevu je dao izjavu da od dana zaključenja ugovora o osiguranju života do dana podnošenja zahteva za reaktivaciju polise nije došlo do promena u njegovom zdravstvenom stanju niti je zadobio bilo kakvu povredu. Dana 25.08.2011. godine, tužilac je podneo tuženom zahtev za odobravanje predujma po polisi broj .., radi hitne sanacije svoje vikendice u ..., a iz racionalnih razloga je sutradan dana 26.08.2011. godine podneo po istoj polisi zahtev za naknadu za osiguranje povodom saobraćajne nezgode od 26.12.2007. godine dostavljajući uz njega medicinsku dokumentaciju iz 2010. godine. Tuženi je odobrio tužiocu isplatu predujma u iznosu od 4.232,05 evra, u kom smislu su tužilac i tuženi zaključili aneks ugovora broj .. od 29.08.2011. godine uz tužiočevu obavezu da na primljeni predujam plaća kamatu, dok je tuženi kao osiguravač odbio njegov zahtev za isplatu nagrade iz osiguranja povodom saobraćajne nezgode od 26.12.2007. godine. Na ovakvu odluku tuženog tužilac je podneo prigovor Žalbenoj komisiji tuženog koja je odbila prigovor na odluku. Nezadovoljan odlukom tuženog, tužilac je prestao da plaća kamatu na isplaćeni predujam pa je tuženi postupio tako da je kao ugovarač zahtevao otkup što je po ugovoru imao pravo i ugovor je raskinut. Naime, tuženi je i kada je postalo očigledno da druga ugovorna strana, odnosno tužilac neće ispuniti svoju ugovornu obavezu, izvršio otkup tužiočeve polise što predstavlja jedan od posebnih načina prestanka ugovora o osiguranju života. Prema članu 8. stav 1. zaključenog aneksa broj .. od 29.08.2011. godine, propisano je da ako ugovarač osiguranja ne plati dospelu kamatu u roku od 15 dana od dana dospeća iste, osiguravač će postupiti kao da je ugovarač zahtevao otkup, pri čemu će otkupna vrednost biti umanjena za iznos predujma i dospele neplaćene kamate.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredaba čl. 942, 943. stav 1, 946. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima kao i člana 209. stav 3. tada važećeg Zakona o osiguranju (''Službeni glasnik RS'' br. 55/2004... 101/2007), kao i posebnih uslova za dopunsko osiguranje lica od posledica nesretnog slučaja (nezgoda) uz osiguranje života prenetog portfelja BB, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Naime, prvostepeni sud nalazi da je tužilac sa tuženim zaključio ugovor sa polisom osiguranja života u kome je bilo predviđeno da tuženi kao osiguravač treba da isplati osiguranu sumu u slučaju smrti usled nezgode, invalidnosti u slučaju nezgode i u slučaju bolničkih troškova u slučaju nezgode. U konkretnom slučaju, tužilac je imao saobraćajnu nezgodu 2007. godine ali je utvrđeno da je tada samo pretrpeo primarni strah od dva do pet minuta. Tužba je podneta tek 26.03.2012. godine. S druge strane u toku postupka tužilac nije dokazao da operacija kolena koja je izvršena na VMA u toku 2010. godine je u uzročno- posledičnoj vezi sa događajem od 26.12.2007. godine. Tačnije nije dokazana uzročno- posledična veza između zdravstvenih tegoba koje je tužilac trpeo u toku 2010. i 2011. godine i saobraćajne nezgode decembra 2007. godine obzirom da se tužilac nije javljao lekaru neposredno nakon tog događaja kao ni naredne tri godine. Boravak u bolnici i bolnički troškovi nisu vezani za sporni događaj od 26.12.2007. godine. Stoga prvostepeni sud nalazi da tužilac nema pravo na naknadu štete po svim vidovima nematerijalne štete kako je označio u tužbenom zahtevu.

Prvostepeni sud je našao i da tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete zbog psihičkog maltretiranja – mobinga, a ovo iz razloga što postupak za naknadu štete ne predstavlja zlostavljanje na radu. Kako tužilac nije u radnom odnosu kod tuženog, isti nije mogao ni trpeti zlostavljanje na radu od strane tuženog, a koje se zlostavljanje po navodima tužioca ogleda u tome što je bio maltretiran i onemogućen da ostvari pravo na naknadu štete po označenoj polisi, a vezano za predmetnu nezgodu od 26.12.2007. godine. Dalje, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan vezano i za štetu na automobilu u iznosu od 1.450.000,00 dinara obzirom da tužilac u pogledu takvog zahteva nije aktivno legitimisan. Prilikom udesa u toku 2007. godine jeste nastala materijalna šteta na putničkom vozilu ... kojim je tužilac upravljao. Označeno vozilo je bilo kasko osigurano kod tuženog po polisi za kombinovano osiguranje motornih vozila broj .. od 27.01.2005. godine. Međutim, tužilac nije bio vlasnik vozila kojim je upravljao jer je to vozilo bilo predmet ugovora o finansijskom lizingu. Vlasnik vozila je bio VV leasing DOO koji je istovremeno bio i osiguranik po toj polisi, dok je ugovarač osiguranja i primalac lizinga bilo preduzeće ''GG'' DOO. Stoga tužilac nije bio ovlašćen da potražuje naknadu iz osiguranja za putničko vozilo, a ukoliko je eventualno tužilac plaćao lizing rate - i premije osiguranja za osigurano vozilo onda je reč o materijalnopravnom odnosu između njega i preduzeća u kome je bio zaposlen, a koje je bilo primalac lizinga odnosno ugovarač osiguranja u korist osiguranja VV leasing DOO.

Odlučujući o žalbi, drugostepeni sud je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu i prihvatio sve razloge koje je u presudi dao prvostepeni sud.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva na pravilnoj oceni u pogledu primene materijalnog prava, i da pravilno zaključuje da u toku prvostepenog postupka nisu učinjene bitne povrede ZPP-a koje su mogle uticati na donošenje pravilne odluke jer je prvostepeni sud pravilno, a saglasno odredbi člana 398. stav 2. ZPP-a, utvrdio šta je predmet tužbenog zahteva i o tom zahtevu pravilno odlučio.

Tužilac u revizijskim navodima ističe i bitnu povredu iz čl. 374. stav 1. i čl. 374. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku (da je u ovoj pravnoj stvari postupao sud koji nije bio propisno sastavljen), ali te navode revizijski sud nije razmatrao, jer se zbog istih revizija ne može izjaviti.

Pravilno je ožalbeni sud cenio primenu materijalnih propisa od strane prvostepenog suda i tome dao prihvatljive razloge.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije ali iz sadržine istih proizilazi da se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje iz kojih razloga se saglasno članu 407. stav 2. ZPP revizija ne može izjaviti.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić