Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je dana 21.02.1999. godine, prilikom ulaska na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, oduzet novčani iznos od 1.268.000 nemačkih maraka, kojom prilikom mu je izdat zapisnik o privremeno oduzetim predmetima. Protiv tužioca nije vođen niti pokretan prekršajni ili krivični postupak niti bilo koji drugi postupak povodom spornog novčanog iznosa, koji mu nije vraćen. U periodu od 12.06.2008. godine do 03.12.2018. godine, zbog izvršenog krivičnog dela prevoza narkotika iz Turske na Kosovo, bio na izdržavanju kazne zatvora u Lipljanu. Tužilac je državljanin Republike Severne Makedonije.

Polazeći od izloženog činjeničnog stanja, te od okolnosti da je tužba u ovoj parnici podneta dana 01.03.2019. godine, prvostepeni sud je osnovanim ocenio prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene, pa je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Obrazlažući svoju odluku prvostepeni sud je naveo da nije došlo do zastoja zastarelosti u periodu od 12.06.2008. godine do 03.12.2018. godine, tokom koga se tužilac nalazio na odsluženju zatvorske kazne u Lipljanu, jer Zakon o izvršenju krivičnih sankcija Republike Srbije (članovi 74 i 75.) predviđaju pravo osuđenog lica da nadležnim organima upućuje podneske preko Zavoda i omogućavaju pravnu pomoć zatvorenicima (član 77. tog zakona). Kako tužilac nije koristio navedena prava, niti je shodno članu 79. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija Republike Srbije advokata ili neko drugo lice ovlastio za zastupanje, prvostepeni sud nije prihvatio tužiočevo stanovište da je u navedenom periodu došlo do zastoja potraživanja.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu potvrdio sa obrazloženjem da zastarelost predstavlja institut materijalnog prava čijom primenom dolazi do gubitka prava da se od dužnika traži izvršenje neke obaveze, a kako je shodno članu 362. Zakona o obligacionim odnosima zastarelost nastupila istekom poslednjeg dana zakonom predviđenog vremena, to je tužba podneta dana 01.03.2019. godine smatrana neblagovremenom.

Protivno revizijskim navodima Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 360. propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (stav 1.), da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (stav 2.) i da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik na nju nije pozvao (stav 3.).

Pravni institut zastoja zastarevanja regulisan je članovima od 381. do 386. Zakona o obligacionim odnosima, a tužilac je svoje stanovište da zastarelost nije nastupila zasnovao na odredbi člana 383. ZOO kojom je propisano da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće da zbog nesavladivih prepreka sudskim putem zahteva ispunjenje obaveza. Međutim, od dana 21.02.1999. godine do dana 12.06.2008. godine, kada je stupio na izdržavanje kazne zatvora koja je trajala do 03.12.2018. godine, protekao je rok propisan članom 376. u vezi sa članom 155. ZOO, kojim odredbama je propisano da se potraživanje naknade prouzrokovane štete u vidu stvarne štete ili izgubljene dobiti zastarelim smatra protekom roka od tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu ili za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju zastareva za pet godina do dana nastanka štete.

Saglasno datoj pravnoj argumentaciji, shodno članu 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić