Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 2340/2022
14.09.2023. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Ružić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dragomir Todorović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 901/20 od 29.01.2021. godine, u sednici održanoj 14.09.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 901/20 od 29.01.2021. godine, preinačujućeg dela stava drugog izreke i stava trećeg i četvrtog izreke.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 901/20 od 29.01.2021. godine, dela stava prvog izreke koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P 1899/18 od 13.11.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to: 80.000,00 dinara na ime naknade zbog pretrpljenih fizičkih bolova, 120.000,00 dinara na ime naknade zbog pretrpljenog straha i 80.000,00 dinara na ime naknade zbog duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, a ukupno 280.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 13.11.2019. godine, kao dana presuđenja, do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu preko ukupno dosuđenog iznosa naknade štete od 280.000,00 dinara pa do ukupno traženog iznosa od 664.000,00 dinara i to: preko dosuđenog iznosa nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova od 80.000,00 dinara pa do ukupno traženog od 200.000,00 dinara, a za 120.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti od 80.000,00 dinara pa do ukupno traženog iznosa od 312.000,00 dinara, a za 232.000,00 dinara, u delu tražene zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose nematerijalne štete od dana podnošenja tužbe pa do dana presuđenja, kao i u delu tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila naknadu materijalne štete u iznosu od 25.000,00 dinara na ime gubitka zarade i u iznosu od 7.000,00 dinara na ime izdatka za lečenje, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 120.400,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudske takse na tužbu i presudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 901/20 od 29.01.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke i delu stava drugog izreke kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne štete. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od još 60.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 170.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2019. godine do isplate, dok je u preostalom delu, preko dosuđenih iznosa, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan za iznos od još 60.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 62.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti sa traženom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužilji isplati 136.982,00 dinara na ime troškova celog postupka. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Sl. Glasnik RS00, br. 72/11 ... 18/20) i ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su radili kao prodavci na pijaci u ... . Dana 07.11.2018. godine, oko 08,30 časova, tuženi je između tezgi gurao pokretna kolica sa drvenim gajbama sa povrćem i kartonskim kutijama natovarena do visine od oko 1,5m, kroz prostor između dve tezge u zatvorenom delu pijace, koji je širine 1.5m i prošao je pored tezge na kojoj se nalazila tužilja, koja se, pri tom, pomerila da tuženom napravi mesta da prođe. U trenutku kada je tovar počeo da mu se obrušava, tužilja je pokušala da priđe i da pomogne tuženom, ali ju je on uhvatio za garderobu u predelu vrata i odgurnuo je. Kolica su u tom momentu bila ispred tuženog, a tuženi koji je bio iza kolica je već prošao tužilju koja je bila iza njega u momentu kada ju je odgurnuo. Tužilja je pala i povredila levu ruku i trtičnu kost. Dok je pokušavala da se podigne, tuženi ju je uhvatio za povređenu ruku da bi je na brzinu podigao. Krivična prijava koja je, u vezi s tim događajem, protiv tuženog podneta zbog izvršenja krivičnog dela teške telesne povrede iz člana 121. stav 4. u vezi stava 1. KZ, odbačena je uz obrazloženje da je događaj nastupio slučajno, odnosno da preduzeta radnja tuženog nije bila usmerena na povredu telesnog integriteta. Nakon što je pribavila uput za bolničko lečenje, tužilja je u bolnicu stigla oko 13,00, a pregledana je posle 15,00h. Konstatovano je da je zadobila tešku telesnu povredu (prelom leve žbice u donjem delu i radijusa sa dislokacijom fragmenata). Nakon što joj je 08.12.2017. godine skinut gips, kod tužilje je 11.12.2017. godine konstatovan i dalje prisutan otok, deformitet u predelu levog zgloba i nemogućnost da formira pesnicu u potpunosti. Tužilja je oko 6,5 časova osećala jake bolove koji su trajali do preduzimanja terapijskih mera u bolnici (stavljanje gipsa i davanja analgetika), nakon čega su usledili bolovi srednje jačine tokom naredne dve do tri nedelje, a potom i slabi bolovi u naredna tri-četiri meseca. Kod tužilje postoji umanjenje životne aktivnosti od 10% jer će pojedine poslove vezane za obavljanje svakodnevnih životnih aktivnosti obavljati uz povećani napor (fizički teže poslove koji zahtevaju veće opterećivanje levog ručnog zgloba ili preciznost u radu i slično). Prilikom povređivanja tužilja je pretrpela primarni strah srednje jačine u trajanju od 5 sekundi, nakon čega se javio sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od 10 minuta. Nakon toga je, tokom 6,5 časova do zbrinjavanja, usledio sekundarni strah srednje jačine, a zatim sekundarni strah slabog intenziteta tokom šest meseci i tri dana, pošto je saznala za opseg povreda i potrebne aktivnosti radi ozdravljenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, smatrajući da tužilja nije doprinela nastanku štete, a imajući u vidu jačinu i trajanje fizičkih bolova i straha, kao i stepen umanjenja životne aktivnosti, prvostepeni sud je, s pozivom na odredbe čl. 154. st.1 i 200 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima, te čl. 232. ZPP dosudio tužilji naknadu po traženim vidovima nematerijalne štete u iznosima kao u stavu prvom izreke prvostepene presude, ocenjujući da isti predstavljaju pravičnu novčanu naknadu za pretrpljenu štetu, dok je za razliku od dosuđenih pa do traženih iznosa, tužbeni zahtev tužilje odbio, kao previsoko postavljen.

Prema stanovištu drugostepenog suda, odgovornost tuženog za nastalu štetu proizlazi kako iz odredbe čl. 154. st.1 ZOO, tako i iz odredbe čl. 174 st. 1 istog zakona, jer je tuženi svojim radnjama izazvao opasnost kako za sebe, tako i za druga lica koja su se nalazila u njegovoj blizini, i da nema doprinosa tužilje nastanku štete, ali je smatrao da su iznosi naknade nematerijalne štete koji su dosuđeni prvostepenom presudom odmereni u preniskom iznosu, zbog čega je na osnovu čl. 200 ZOO prvostepenu presudu preinačio, tako što je, pored dosuđenih iznosa, tužilji dosudio još i iznose kao u stavu drugom izreke pobijane presude, nalazeći da sa iznosima dosuđenim prvostepenom presudom predstavljaju odgovarajuću i pravičnu satisfakciju tužilji za pretrpljenu štetu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužilji, pored dosuđenog iznosa prvostepenom presudom na ime naknade nematerijalne štete, isplati iznos od još ukupno 230.000,00 dinara.

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.). Prilikom odlučivanja o zahtevu na naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.)

Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost i zadovoljstvo u najširem smislu reči, tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan elemenat nasuprot bolu koji trpi. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja. Za tražene vidove štete među najrelevantnije faktore spada stepen umanjenja životne aktivnosti, intenzitet i dužina trajanja bolova i straha oštećenog, te postojanje eventualnog doprinosa oštećene nastanku sopstvene štete.

Nižestepeni sudovi su, nasuprot revizijskim navodima, pošto su utvrdili da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilja pretrpela, pravilno ocenili da tužilja nije doprinela nastanku štete, jer se ponašala obazrivo i kada je videla tuženog da nailazi sa natovarenim kolicima sklonila u stranu da ga propusti. Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud smatrao da pravična naknada na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove iznosi 140.000,00 dinara, a na ime umanjenja životne aktivnosti 250.000,00 dinara i s tim u vezi pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i obavezao tuženog da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od još 60.000,00 dinara, a na ime umanjenja životne aktivnosti iznos od još 170.000,00 dinara.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv drugostepene presude u preostalom delu stava prvog izreke, koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog u tom delu nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela (280.000,00 dinara) ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to sledi da je revizija tuženog u tom delu nedozvoljena, sa kojih razloga je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

S obzirom na to da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, to je Vrhovni sud, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković