Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3247/19 od 28.07.2020. godine u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je presuda Višeg suda u Požarevcu P 30/14 od 09.05.2016. godine u stavu prvom i petom izreke. U stavu drugom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova povodom izjavljene žalbe.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude koja se pobija revizijom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku, koja postoji kada je odlučeno o zahtevu o kom je ranije pravnosnažno presuđeno ili o kom je zaključeno sudsko poravnanje. Revident smatra da je navedena povreda učinjena na taj način što drugostepeni sud u pobijanoj odluci razmatrao uzrok ništavosti ugovora, čija je ništavost pravnosnažno utvrđena presudom Višeg suda u Požarevcu P 4/10 od 02.11.2010. godine, pa je na taj način raspravljao o nečemu o čemu je već pravnosnažno odlučeno. U presudi koja se pobija revizijom drugostepeni sud je cenio savesnost ugovornih strana prilikom zaključenja navedenog ništavog ugovora, a sa aspekta uzroka ništavosti, imajući u vidu da je predmet ovog postupka vraćanje datog po tom ništavom ugovoru, u kom slučaju se mora ceniti savesnost ugovornih strana. Na opisani način drugostepeni sud se nije upustio u raspravljanje o stvari o kojoj je pravnosnažno odlučeno, nasuprot takvom revizijskom navodu tuženog. U postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koje se paušalno ukazuje u reviziji tuženog.

Prema utvrđenim činjenicama, pravni prethodnik tuženog nalazio se u zakupu poslovnog prostora u ulici ... broj ..., počev od 20.08.1993. godine, nakon čega je 1998. godine predložio izvršnom odboru SO Požarevac (sa kojom je bio u zakupodavnom odnosu) da kupi navedeni poslovni prostor. Izvršni odbor Opštine Požarevac doneo je odluku da se pristupi otuđenju ove nepokretnosti iz državne svojine i to kupoprodajom u korist najpovoljnijeg ponuđača po sprovedenom postupku prikupljanja ponuda Vlada Republike Srbije je svojim zaključkom od 16.09.1998. godine dala odobrenje da se ova nepokretnost otuđi iz državne svojine u korist najpovoljnijeg ponuđača po početnoj ceni od 2.567.200,00 dinara. Izvršni odbor SO Požrevac je potom ponude za otuđenje navedene nepokretnosti bez javnog oglašavanja dostavio pravnom prethodniku ovde tuženog, preduzeću „Litas“ i preduzeću „Završni radovi“. Kao najpovoljniji ponuđač izabran je ovde tuženi, sa kojim je Republika Srbija zaključila ugovor o kupoprodaji za kupoprodajnu cenu od 2.572.000,00 dinara. Navedeni ugovor overen je 18.12.1998. godine. Shodno kupoprodajnom ugovoru, tuženi kao kupac obavezao se da kupoprodajnu cenu uplati u roku od 5 dana od dana potpisivanja ugovora. Pre overe ugovora, dana 11.12.1998. godine, tuženi je sa SO Požarevac zaključio Protokol kojim je umanjena kupoprodajna cena na iznos od 500.000,00 dinara i 125.000 maraka u dinarskoj protivvrednosti. Kupoprodajna cena je umanjena na ime ulaganja koja je tuženi izvršio u navedeni poslovni prostor dok je bio u zakupu istog. U ugovoru o zakupu od 20.08.1993. godine bila je predviđena obaveza tuženog kao zakupca da izvrši o svom trošku rekonstrukciju i adaptaciju poslovne prostorije u skladu sa odobrenjem nadležnog organa, što je tuženi i učinio u toku 1993. i 1994. godine.

Presudom Višeg suda u Požarevcu P 4/10 od 02.11.2010. godine, kojom je prvi put presuđeno u ovoj pravnoj stvari, pravnosnažno je utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji, zaključenog između Republike Srbije i pravnog prethodnika tuženog. Ništavost je utvrđena iz razloga što je ugovor zaključen u suprotnosti sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije jer prikupljanje ponuda nije sprovedeno na zakonit način. Takođe, ništavost je utvrđena i iz razloga što je ugovorom o kupoprodaji bila predviđena kupoprodajna cena kao bitan element ugovora, koji je tuženi zaključenjem Protokola sa Opštinom Požarevac izmenio, a Republika Srbija kao prodavac nije dala saglasnost na navedeni Protokol. Istom presudom obavezan je tuženi da navedeni poslovni prostor preda tužiocu i to gradu Požarevcu, a odbijen je protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi vlasnik navedenog poslovnog prostora i da se tuženom na ime izvršenih ulaganja u taj poslovni prostor isplati iznos od 7.243.114,00 dinara. U navedenom delu presuda je postala pravnosnažna, kao i u delu kojim je utvrđena ništavost kupoprodajnog ugovora. Zahtev za vraćanje kupoprodajne cene, koji je istakao tuženi protivtužbenim zahtevom, kao i zahtev za korišćenje navedenog poslovnog prostora, koji je postavio tužilac Grad Požarevac, bili su predmet ponovnog odlučivanja. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2172/16 od 15.05.2017. godine potvrđeno je usvajanje protivtužbenog zahteva tuženog za povraćaj kupoprodajne cene po tom ništavom ugovoru, a u preostalom delu je preinačena presuda Višeg suda u Požarevcu P 30/14 od 09.05.2016. godine, kojom je drugi put presuđeno u ovoj pravnoj stvari, pa je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu za korišćenje poslovnog prostora u iznosu od 34.382.928,00 dinara. Usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog na ime naknade štete za iznos od 77.016,00 dinara i obavezan tuženi da Republici Srbiji naknadi troškove parničnog postupka, dok je u odnosu na Grad Požarevac i tuženog odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Preinačujući deo navedene presude Apelacionog suda u Kragujevcu bio je predmet pobijanja u revizijskom postupku pa je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2129/2017 od 20.06.2019. godine ista ukinuta u delu u kom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 34.382.928,00 dinara i u delu odluke o troškovima postupka i vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U postupku ponovnog odlučivanja Apelacioni sud u Kragujevcu doneo je odluku, koja je predmet pobijanja u ovom revizijskom postupku, kojom je potvrdio usvajanje tužbenog zahteva za isplatu iznosa od 34.382.928,00 dinara na ime korišćenja navedenog poslovnog prostora.

Odlučujući o postavljenom tužbenom zahtevu tužioca za naknadu za korišćenje navedenog poslovnog prostora, a imajući u vidu da je pravnosnažno utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji na osnovu kog se tuženi nalazio u posedu istog, nižestepeni sudovi cenili su savesnost obe ugovorne strane prilikom zaključenja tog ništavog ugovora. Nižestepeni sudovi zaključuju da su oba ugovarača bila nesavesna prilikom zaključenja ugovora, naročito imajući u vidu način na koji je izvršeno dostavljanje ponuda, kao i činjenicu da je tuženi potpisao Protokol sa opštinom Požarevac, kojim su izmenjeni uslovi ugovora. Polazeći od odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi obavezuju tuženog da tužiocu plati naknadu za korišćenje navedenog poslovnog prostora za period od 18.12.1998. godine (overa kupoprodajnog ugovora) do 31.12.2014. godine, u iznosu utvrđenom nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Revizijom tuženog osporava se zaključak nižestepenih sudova da je tuženi bio nesavestan prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji. Revident ističe da je postupak prikupljanja ponuda bio u isključivoj nadležnosti tužioca drugog reda (Opštine, sada Grada Požarevac) pa se krivica za ništavost ima pripisati isključivo tužiocu drugog reda. Protokol koji je tuženi zaključio sa Opštinom Požarevac ne ukazuje na nesavesnost tuženog jer je navedenim protokolom visina kupoprodajne cene usklađena sa vrednošću ulaganja koje je tuženi imao, koja neosnovano nisu priznata tuženom, a koja su morala biti uzeta u obzir prilikom utvrđivanja visine naknade koju tužilac može da potražuje od tuženog za korišćenje tog prostora.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su takvi revizijski navodi tuženog neosnovani i da je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu plati naknadu za korišćenje njegove stvari. Ništavost ugovora o kupoprodaji, na osnovu kog je tuženi stekao navedenu nepokretnost, pravnosnažno je utvrđena. Odlučujući o zahtevima tužioca i tuženog za vraćanje datog po tom ništavom ugovoru nižestepeni sudovi su cenili savesnost obe ugovorne strane, u skladu sa odredbom člana 104. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je i tuženi kao ugovorna strana bio nesavestan te nema mesta primeni odredbe člana 108. Zakona o obligacionim odnosima, koja predviđa da samo ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovara za štetu. Postupak kupoprodaje je u konkretnom slučaju faktički sproveden kao neposredna pogodba, a ne putem prikupljanja ponuda, odnosno putem javnog oglašavanja, kako to zahteva Zakon o sredstvima u javnoj svojini, važeći u tom periodu.

Takođe, u ugovoru je bila predviđena minimalna kupoprodajna cena, prema kojoj je tuženi i izabran kao najpovoljniji ponuđač, a tuženi je tu cenu izmenio, odnosno umanjio potpisivanjem Protokola sa tužiocem drugog reda. Navedenim protokolom tuženom je kao deo kupoprodajne cene priznata vrednost ulaganja u navedeni poslovni prostor, iako je u ugovoru o zakupu u skladu sa kojim je tuženi izvršio ulaganja, izričito predviđeno da zakupac (ovde tuženi) ulaganja u adaptaciju objekta čini o svom trošku. Na navedeni Protokol Republika Srbija kao prodavac po ugovoru o kupoprodaji nije dala saglasnost pa je istim na nezakonit način izmenjena kupoprodajna cena, što dodatno ukazuje na nesavesnost tuženog.

Nezavisno od posledica ništavosti, za ništav ugovor se smatra da nije ni nastao pa kako predmetni ugovor o kupoprodaji nije ni nastao, to je tuženi od 1998. godine koristio nepokretnost tužioca bez pravnog osnova. Imajući navedeno u vidu, tuženi je dužan da tužiocu naknadi korist koju je imao od upotrebe njegove stvari u tom vremenskom periodu, naročito pri činjenici da je tuženom vraćena isplaćena kupoprodajna cena. O troškovima ulaganja u adaptaciju nepokretnosti već je pravnosnažno odlučeno, a visina naknade (zakupnina) predstavlja činjenično stanje, koje ne može biti predmet pobijanja u revizijskom postupku u skladu sa odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz svih navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odbio je reviziju tuženog kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić