.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2344/2015
23.06.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Snežane Andrejević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca V.S. iz V., čiji je punomoćnik N.T., advokat iz N.S., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i državne uprave, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Subotici, radi naknade rehabilitacione štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 651/15 od 02.09.2015. godine, u sednici veća od 23.06.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 651/15 od 02.09.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Somboru P 19/2014 od 19.02.2015. godine stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade materijalne i nematerijalne štete ukupno 55.613.366,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, i to po osnovu obavljenog neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog neplaćenog prekovremenog rada, izgubljene zarade u vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, na ime razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja, na ime gubitka penzija, na ime razlike u penzijama, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog protivpravnog lišenja slobode i za pretrpljeni strah, kao i da mu naknadi parnične troškove. Stavom drugim izreke tužilac je obavezan da tuženoj naknadi parnične troškove u iznosu od 45.000,00 dinara. Stavom trećim izreke tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 651/15 od 02.09.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke.
Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, i na koju se revizijom neosnovano ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zahtev za rehabilitaciju podneo je otac tužioca R.S., dana 20.11.2012. godine, koji je preminuo u toku postupka 26.12. iste godine, pa je postupak preuzeo tužilac, kao zakonski naslednik. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 291/12 od 11.02.2014.godine usvojen je zahtev predlagača za rehabilitaciju i utvrđeno da je izvršena povreda prava pok. R.S., lišenjem slobode od strane UDB-e za NRS srez Đakovački dana 07.07.1949. godine, iz političkih i ideoloških razloga, i upućivanjem na društveno koristan rad u periodu od lišenja slobode do 08.06.1953. godine, te da su bez dejstva odgovarajuće pravne posledice te povrede prava. Tužilac je tužbu za rehabilitacionu naknadu podneo 24.09.2014. godine, a pre podnošenja tužbe obratio se zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstvu pravde Republike Srbije – Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje 09.06.2014. godine, o kome nije doneta odluka. Utvrđeno je da je otac tužioca sa Golog otoka pušten na slobodu 08. juna 1953. godine, nakon čega se oženio i sa porodicom odselio u V.. Otac tužioca je zasnovao radni odnos 05.06.1961. godine u preduzeću V.p. – B.p. u kome je radio sve do odlaska u penziju. Tužilac je rođen u S. dana ... godine.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete.
Prema članu 21. stav 1. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik SR“ 92/2011), lica iz člana 7. tačka 5. tog zakona imaju pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje u skladu sa odredbom člana 26. stav 3. tog Zakona. Stavom drugim je propisano da pravo na rehabilitaciono obeštećenje imaju i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica, u skladu sa odredbom člana 26. stav 4. tog zakona. Prema stavu trećem, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu imaju naslednici rehabilitovanog lica u skladu sa odredbom člana 25. tog zakona. Članom 26. stav 3. propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. tog zakona imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Stavom četvrtim je propisano da lica iz člana 21. stav 2. tog zakona imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.
Tužilac u ovoj parnici nije zahtevao pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, pa je njegov zahtev za naknadu materijalne štete pravilno odbijen kao neosnovan. Tužilac ne spada u krug lica iz člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji, s obzirom da je rođen 12 godina nakon puštanja njegovog oca na slobodu, te da je tužiočev otac kao rehabilitovano lice preminuo u decembru 2012. godine, pa se njegova smrt ne može smatrati posledicom neosnovanog lišenja slobode. Stoga, tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete, u smislu člana 26. st. 3. i 4. Zakona o rehabilitaciji. S obzirom da tužiočevom ocu nije pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom bilo priznato potraživanje naknade nematerijalne štete na ime duševnh bolova zbog protivpravnog lišenja slobode i za pretrpljeni strah, ovo pravo nije moglo preći na tužioca kao naslednika, u smislu člana 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.
Predsednik veća-sudija
Snežana Andrejević,s.r.
