Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/23 – drugi zakon, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ...2020. godine, zaključen je predmetni ugovor o kreditu, na osnovu koga je tužilji odobren gotovinski kredit u iznosu od 260.000,00 dinara sa periodom otplate od 83 meseca, ugovorenom fiksnom kamatnom stopom od 13,95% i efektivnom kamatnom stopom od 15,9% na dan zaključenja ugovora. Odredbom člana 6. stav 1. ugovora, obavezana je tužilja da kao korisnik kredita tuženoj pre puštanja kredita u korišćenje jednokratno plati naknadu za obradu zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita. Istog dana, tužena je naplatila od tužilje naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 5.200,00 dinara. Tužena je dostavila ponudu za zaključenje ugovora o kreditu u neoverenom prepisu (kopiji), bez prilaganja originala ponude, a tužilja je osporila verodostojnost i autentičnost ove isprave, iz razloga što nije potpisala ponudu, niti je primila.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je sporna ugovorna odredba ništava primenom člana 105. Zakona o obligacionim odnosima, zato što ugovaranjem troškova obrade kreditnog zahteva a da prethodno tužilji nije omogućeno da se upozna detaljno sa ponudom i istu uporedi sa ponudama različitih davalac istih usluga i proceni da li uslovi iz ponude odgovaraju njenim potrebama i finansijskoj situaciji povređeno načelo savesnosti i poštenja, zbog čega je u obavezi da vrati primljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom primenom člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da tužena u roku koji je ostavljen od strane suda radi dostavljanja originala ponude za zaključenje ugovora i sravnjenja sa priloženom neoverenom fotokopijom nije postupila, te da sud nije mogao zasnovati svoju odluku na fotokopiji isprave ne proveravajući osnovanost tvrdnje tužilje da se radi o falsifikovanom potpisu.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, uz zaključak da tužena nije dokazala da je prilikom potpisivanja predmetnog ugovora o kreditu ili pre, dostavila ponudu za zaključenje ugovora, kako bi se prilikom zaključenja ugovora ili pre, utvrdio sadržaj ovih dokumenata, odnosno da li sadrže naknadu na ime zahteva troškova.

Vrhovni sud smatra da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Prema odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ broj 29/1978 ... „Službeni list SRJ“ broj 31/1993) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Odredbom člana 1065. ZOO propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (1066.).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“ br 107/2005, 91/2010 i 14/2015), kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima, i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/2011 i 62/2018), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/2011 i 139/2014), a koja se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je ugovor o kreditu zaključen 05.03.2020. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja to sadrži, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazano interesovanje (u daljem tekstu ponudu) na način na koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (član 5. tačka 3. i član 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama, u Odluci o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, koju je donela Narodna banka Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 65/2011 i 62/2018), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B - osnovni podaci o kreditu), koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema ponudi od 28.02.2020. godine, koju je tužena dostavila u fotokopiji i koja sadrži potpise ugovornih strana i pečat banke, uz konstataciju da je primljena 28.02.2020. godine, pod tačkom 3.3. predviđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna 2% od iznosa kredita, odnosno 5.200,00 RSD, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe iz člana 6. stav 1. predmetnog ugovora kojom je predviđeno da korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2,00% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora. Prema odredbi člana 17. stav 1. predmetnog ugovora, korisnik kredita svojim potpisom ugovora potvrđuje da mu je od strane banke uručena ponuda za zaključenje ugovora, kao i obaveštenje o rizicima zaduživanja ukoliko je korisniku kredita uručena ponuda sa primenljivom kamatnom stopom i da je obavešten da na svoj zahtev može dobiti / da je dobio nacrt ugovora o kreditu, uz ostavljanje primerenog roka za prihvatanje ponude za zaključenje ugovora.

Kako je tužilja sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknade koja pada na njen teret, imajući u vidu da je ponuda dostavljena u fotokopiji, kao i predmetni ugovor kome je prethodila, i da je prema odredbi člana 17. Ugovora, potpisom na ugovoru potvrdila da je od strane banke uručena ponuda za zaključenje ugovora, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu, niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu člana 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem ove naknade za bankarsku uslugu (troškove obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje) zadovoljava se uslov određenosti ugovorne obaveze u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Zato ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati naknadu u procentualnom iznosu od iznosa realizovanog kredita, u konkretnom slučaju 5.200,00 dinara, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, pa s toga tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i zadržavanje istih od iznosa odobrenog kredita uz njihovo istovremeno uključenje u efektivnu kamatnu stopu ne vodi neravnopravnosti učesnika obligacionog odnosa u korist banke. Ugovaranje jednokratne naknade i naplate troškova obrade kredita kroz zadržavanje istih od iznosa glavnica odobrenog kredita nije zakonom zabranjeno. Pri tome, okolnost da su ti troškovi istovremeno prikazani u okviru efektivne kamatne stope, nije dokaz da je na taj način izvršena dvostruka naplata ugovorenih troškova obrade kredita. Ovo zato što ugovorom iskazana efektivna kamatna stopa u koju su uključeni troškovi obrade kredita, ne predstavlja pravni osnov za njihovu naplatu, već samo i isključivo obračunski prikaz ukupnih troškova i svih naknada koje će korisnik kredita platiti za kreditna sredstva koja su mu odobrena.

Kako je odbijen tužbeni zahtev tužilje, to je odbijen i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka prema uspehu u sporu u smislu člana 153. ZPP.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP, pripadaju troškovi postupka prema ostvarenom uspehu u sporu i to za zastupanje od strane punomoćnika iz reda advokata na dva održana ročišta u iznosu od po 10.500,00 dinara, sastava žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara, takse na žalbu i presudu po žalbi u iznosu od po 1.900,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i takse na presudu po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, sve u ukupnom iznosu od 70.300,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Tarifnog broja 1. stav 1. tačka 1. Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Tuženoj nije priznato uvećanje naknade na ime angažovanja punomoćnika iz reda advokata za 20% na osnovu PDV-a, jer nije dostavljen račun o izvršenim advokatskim uslugama u skladu sa članom 42. st. 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“ br. 84/04...138/22).

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi člana 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković