U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici predlagača M.Š. iz B., čiji je punomoćnik D.H., advokat iz B. i predlagača B.Š.1 iz B., radi sporazumnog razvoda braka i vršenja roditeljskog prava, odlučujući o reviziji predlagača M.Š. izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 435/15 od 14.08.2015. godine, u sednici održanoj 10.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija predlagača M.Šećkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 435/2015 od 14.08.2015. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2326/2014 od 26.02.2015. godine, odbijen je kao neosnovan predlog predlagača M.Š. i predlagača B.Š.1, kojim su tražili da se sporazumno razvede brak koji su zaključili 25.09.1999. godine u Beogradu, da se mal.deca: V.Š., rođen ... godine poveri predlagaču M.Š. kao ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, a mal. B.Š.2, rođen .... godine da se poveri predlagaču B.Š.1 kao majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i da se lični odnosi dece sa roditeljem sa kojim ne živi odvijaju po dogovoru roditelja.

Odlučujući o žalbi predlagača M.Š. Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2326/14 od 26.02.2015. godine i žalbu odbio kao neosnovanu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu predlagač M.Š. je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13 – US, 55/14), pa je našao da revizija nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 372. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju predlagači M.Š. (rođen ... godine) i B.Š.1 (rođena ... godine) zaključili su brak 25.09.1999. godine u Beogradu i iz braka imaju dva maloletna sina – V.Š., rođenog ... godine i B.Š.2, rođenog .... godine. Faktička zajednica života predlagača prestala je 2002. godine kada se predlagač B.Š.1 sa decom iselila iz stana u kome je stanovala sa predlagačem M.Š. i preselila kod svojih roditelja, a nakon kraćeg vremena predlagači su napravili dogovor zajedno sa svojim roditeljima da dalju brigu o mal. B.Š.2 preuzme porodica predlagača B.Š.1, a brigu o mal. V.Š. vodiće porodica oca – predlagača M.Š., dok je predlagač B.Š.1 zasnovala vanbračnu zajednicu 2013. godine i od tada ne viđa mal. V., a mal. B.2 viđa povremeno kad dolazi u posetu kod svojih roditelja sa kojima B.2 živi. Na osnovu nalaza i stručnog mišljenja organa starateljstva utvrđeno je da je i samim predlagačima neophodno usmeravanje roditelja, pa su shodno tome zajednička deca predlagača – mal. V. i B.2 deca bez roditeljskog staranja, ali sa porodičnim staranjem, tako da je neophodno da se reguliše starateljska zaštita dece, a u vreme zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom bio je u toku postupak za postavljanje privremenog staratelja mal. B.Š.. Na osnovu mišljenja organa starateljstva utvrđeno je i da sporazum predlagača o poveravanju dece i vršenju roditeljskog prava nad njima nije u najboljem interesu mal. dece, da predlagači kao roditelji nisu podobni za vršenje roditeljskog prava i da ih treba delimično lišiti roditeljskog prava i oduzeti im prava koja se tiču neposrednog čuvanja, podizanja, vaspitanja, obrazovanja, zakonskog zastupanja, raspolaganje imovinom mal. dece i prava da odlučuju o pitanjima koja bitno utiču na život dece, kao i da treba urediti način održavanja ličnih odnosa mal. dece sa roditeljima.

Odredbama člana 6. stav 1. i 266. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta i da u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava je sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Polazeći od citiranih zakonskih odredaba, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo – odredbe člana 40. i 225. stav 1. Porodičnog zakona, kada su odlučili da predlog predlagača za sporazumni razvod braka ne može biti prihvaćen.

Odredbom člana 40. Porodičnog zakona uređen je sporazumni razvod kao razvod koji se temelji na nesumnjivo iskazanoj saglasnosti supružnika da se njihov brak razvede. U konkretnom slučaju taj uslov je ispunjen i nema sumnje da oba predlagača žele da se njihov brak razvede. Međutim, zakon predviđa izvesna ograničenja volje supružnika u vezi sporazumnog razvoda braka, tako što ih, odredbom člana 40.stav 2. Porodičnog zakona, obavezuje da uz predlog za sporazumni razvod braka podnesu i pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine, pri čemu sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava sud prihvata i u tom slučaju ga unosi u izreku presude o razvodu, samo ako proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta. Obaveza je suda da procenjuje da li je sporazum roditelja o vršenju roditeljskog prava u najboljem interesu deteta, a to znači da ispituje činjenice i sprovodi dokazni postupak u delu predloga supružnika koji se odnosi na buduće vršenje roditeljskog prava. Sud se ne meša u sporazum supružnika da razvedu brak, ali ima obavezu da preispita i oceni njihov sporazum o vršenju roditeljskog prava. Ako sud nađe da sporazum odgovara interesima dece, unosi ga u izreku presude o razvodu braka kao odluku suda i na taj način čini ga podobnim za izvršenje, a ukoliko dođe do uverenja da sporazum roditelja o vršenju roditeljskog prava nad zajedničkom decom deci ne garantuje da će njihovi interesi biti zaštićeni na zadovoljavajući način, sud sporazum supružnika ne prihvata, pa samim tim ne prihvata ni sporazumni razvod braka.

Nadležni organ starateljstva – Gradski centar za socijalni rad u B., Odeljenje P., bio je izričit u svom mišljenju da sporazum predlagača o vršenju roditeljskog prava nad njihovom zajedničkom decom – sinovima mal. V. i mal. B.2, nije sačinjen u interesu mal. dece i to mišljenje Centar je više puta ponovio (u nalazu i mišljenju od 03.07.2014. godine; dopunskom nalazu i mišljenju od 01.09.2014. godine i dopunskom nalazu i mišljenju od 22.09.2014. godine).

Iz navedenih razloga nižestepene presude su zakonite i zasnovane na pravilnom tumačenju i primeni materijalnog prava, a navodi revizije kojima se osporava valjanost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova nisu osnovani. Revizija pogrešno interpretira odredbu člana 225. Porodičnog zakona kad tvrdi da je razvod braka po sporazumnom predlogu moguć i u situaciji kad sud oceni da sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava nije u najboljem interesu dece.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.