Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5788/20 od 09.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalba i dopuna žalbe tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Valjevu P 8/19 od 30.07.2020. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o visini glavnog duga u iznosu od 45.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kuru Narodne banke Srbije na dan isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Valjevu P 8/19 od 30.07.2020. godine i obavezan tuženi da tužiocu iznos glavnog duga od 45.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate, isplati sa kamatom obračunatom po stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka počev od 01.01.2010. godine do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine do isplate sa zakonskom zateznom kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati, a zahtev tužioca za isplatu kamate na dosuđeni iznos duga po stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka za dan 25.12.2012. godine odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Valjevu P 8/19 od 30.07.2020. godine u stavu drugom izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postpuka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz razloga predviđenih članom 407. stav 1. tačke 3, 4. i 5. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tuženi u reviziji ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, zbog postojanja sumnje u nepristrasnost sudije. Pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u sporu. Zakonom o parničnom postupku propisani su mehanizmi za zaštitu tog prava - isključenje i izuzeće sudije. Odredbom člana 67. stav 1. tačke 1-7 ZPP predviđeni su razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se pretpostavlja sve dok se ne dokaže da njegovo ponašanje ili lično ubeđenje (razlozi za izuzeće) ukazuju na pristrasnost u konkretnom predmetu. Dakle, za subjektivnu nepristrasnost sudije potreban je dokaz o suprotnom, o konkretnoj pristrasnosti. Zakonom o parničnom postupku propisan je postupak za isključenje, odnosno izuzeće sudije, tako što je predviđena dužnost stranke da odmah po saznanju za postojanje razloga za isključenje (izuzeće) podnese zahtev za isključenje (izuzeće) i određen krajnji procesni momenat za podnošenje takvog zahteva - završetak raspravljanja pred prvostepenim sudom, odnosno donošenje odluke ako raspravljanja nije bilo.

Prema navodima revizije, sumnja u nepristrasnost sudije prvostepenog suda postoji zbog njegovog bliskog - tradicionalnog odnosa ... sa advokatom B.I. Revident ovu sumnju obrazlaže time što je samo dan nakon ročišta na kojem je navedeni advokat, po zameničkom punomoćju zastupao tužioca, doneto rešenje o privremenoj meri kojom je tuženom zabranjeno raspolaganje njegovom nepokretnom imovinom i tako prejudicirana odluka u ovom sporu. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ove okolnosti ne dokazuju pristrasnost postupajućeg sudije, tim pre što je pravilnost rešenja o privremenoj meri cenio drugostepeni sud, odlučujući o posebnoj žalbi tuženog koja je u suštini bila zasnovana na istim tvrdnjama koje se koriste kao razlozi za sumnju u nepristrasnost sudije. Ponašanje sudije prvostepenog suda tokom postupka nije ukazivalo na postojanje ličnih predrasuda prema predmetu spora, odnosno naklonost u odnosu na tužioca, pri čemu je tuženi zahtev za izuzeće podneo nakon zaključenja glavne rasprave, u dopuni žalbe izjavljene protiv prvostepene presude.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 2. stav 1. i članova 66-68 ZPP, koje je drugostepeni sud učinio propustom da, pre odlučivanja o žalbi, na osnovu člana 382. stav 2. tog zakona pribavi izjašnjenje od nižestepenog suda o bitnim povredama odredaba parničnog postupka istaknutim u žalbi i dopuni žalbe tuženog (da je sudio sudija koji je morao biti izuzet).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke se poznaju dugi niz godina. U tom odnosu međusobno su se pomagali, pa i pozajmljivali novac, a tuženi je kupio i objekat u kompleksu Preduzeća „VV“, čiji je tužilac bio većinski vlasnik. Početkom marta 2009. godine tužilac je, u prostorijama navedenog preduzeća, predao tuženom novac u iznosu od 45.000 evra koji je tuženi trebalo da mu vrati do kraja te godine. Deo pozajmljene sume u iznosu od 20.000 evra tužilac je prethodno pozajmio od trećeg lica GG. O datoj pozajmici stranke nisu zaključile pisani ugovor, niti su sačinile priznanicu. Tužilac je 04.04.2009. godine bio lišen slobode i nalazio se u pritvoru do 07.03.2016. godine, a zatim do 12.10.2018. godine i u kućnom pritvoru, sa zabranom komunikacije i poseta. Prilikom susreta u restoranu „...“ stranke su postigle dogovor da tuženi vrati zajam do 15.02.2019. godine. Tuženi novac nije vratio.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je između stranaka zaključen usmeni ugovor o zajmu novca, predviđen članom 557. Zakona o obligacionim odnosima. Ovaj zaključak tuženi osporava revizijom. Tuženi smatra da nižestepeni sudovi nisu primenili standard razumnog ponašanja prosečno inteligentnog čoveka u sličnim okolnostima, po kojem razuman čovek prosečne inteligencije, bez obzira na bliskost sa nekom drugom osobom, ne bi toj osobi pozajmio novac u iznosu od 45.000 evra bez sačinjenog pismenog ugovora ili priznanice, i pri tom čekao duže od devet godina da podnese tužbu za vraćanje duga.

Po oceni revizijskog suda, ovi navodi tuženog ne dovode u sumnju zaključak sudova o postojanju ugovora o zajmu. Odredbom člana 67. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno. Odredbama članova 557-566 tog zakona, kojima je uređen ugovor o zajmu, nije propisana pisana forma za zaključenje tog ugovora. To znači da je ugovor o zajmu konsenzualan ugovor koji se može zaključiti i u usmenoj formi, postizanjem saglasnosti ugovornih strana o bitnim elementima njihovog ugovornog odnosa. Zato pismena forma ugovora ili priznanica nisu uslov postojanja i punovažnosti ugovora o zajmu. Iako se mogu prihvatiti navodi revidenta da bi svaki oprezni zajmodavac sačinio pisani ugovor o zajmu ili priznanicu, njihov izostanak ne znači da takav ugovor ne postoji. Nepostojanje isprava o zajmu otežava dokazivanje njegovog postojanja i sadržine, jer se te činjenice moraju dokazivati korišćenjem drugih dokaznih sredstava. Inače, što nije nepoznato ni punomoćniku revidenta, nije neuobičajeno da se novac daje na zajam i bez pisanog dokaza o datom čak i kada je predmet pozajmice, kao u ovom slučaju, veći novčani iznos.

Ni činjenica da je od dana zaključenja ugovora o zajmu i tada ugovorenog roka za njegovo vraćanje pa do podnošenja tužbe protekao duži vremenski period, sama po sebi ne ukazuje na nepostojanje ugovornog odnosa između stranaka. Tužilac je, podnošenjem tužbe pre isteka roka od 10 godina od dospelosti obaveze tuženog, iskoristio svoje pravo da zahteva vraćanje pozajmice u roku propisanom članom 371. Zakona o obligacionim odnosima za zastarelost njegovog potraživanja.

Prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona. Tuženi u ovom sporu upravo to čini, tvrdeći da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj oceni iskaza svedoka koji su se izjašnjavali o bitnim činjenicama. To što tuženi činjenično pitanje prerušava u bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, samo je pokušaj da se nedozvoljeni revizijski razlog učini dopuštenim. Osim toga, označena bitna povreda odredaba parničnog postupka može biti razlog za reviziju samo ako je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, što ovde nije slučaj. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje koje je utvrdio nižestepeni sud, ceneći izvedene dokaze, a u obrazloženju pobijane presude izjasnio se o navodima žalbe tuženog kojima je osporavana ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje.

Sledstveno izloženom, nisu osnovani ni navodi revizije da zbog pogrešne primene materijalnog prava nije u potpunosti i pravilno utvrđeno činjenično stanje u pogledu postojanja ugovora o zajmu i obaveze tuženog da pozajmicu vrati, u skladu sa članom 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, po stanovištu revizijskog suda, pogrešno je primenjeno materijalno pravo u pogledu odluke o obavezi tuženog na plaćanje zatezne kamate za period od 01.01.2010. godine do 15.02.2019. godine.

Odredbom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Prema članu 562. stav 2. tog zakona, ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

U konkretnom slučaju, stranke su prilikom zaključenja ugovora o zajmu ugovorile i rok za vraćanje do isteka 2009. godine ali su naknadno, sporazumno taj rok produžile do 15.02.2019. godine. Zbog toga je obaveza tuženog dospela sa tim datumom, od kada je on dužan platiti zakonsku zateznu kamatu, tako da tužiočevo potraživanje zatezne kamate za prethodni period nije osnovano.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom i drugom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud nije posebno cenio navode revizije da je drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev, tako što je tužiocu za period od 01.01.2010. godine do 24.12.2012. godine dosudio zateznu kamatu koja tužbom nije tražena. Ti navodi su postali irelevantni nakon odluke revizijskog suda da preinači drugostepenu presudu u delu za zateznu kamatu i odbije tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na plaćanje zatezne kamate u periodu od 01.01.2010. godine do 15.02.2019. godine.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. u vezi sa članom 153. stav 3. ZPP, imajući u vidu da je tuženi uspeo u reviziji samo u srazmerno neznatnom delu.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić