U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Rnjaković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4560/16 od 28.09.2016. godine, u sednici održanoj 31.05.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4560/16 od 28.09.2016. godine u stavu prvom, trećem, četvrtom i petom izreke.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 374/15 od 11.03.2016. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je odredba člana 3. stav 9. Ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti br. ... od 13.02.2008. godine, zaključenog između tužioca i tužene, a koja glasi „ugovorne strane saglasno utvrđuju da banka zadržava pravo da tokom trajanja tog ugovora, prilagođava kamatnu stopu u skladu sa izmenama poslovne politike banke, merama NBS i tržišnih okolnosti, o čemu će u slučaju sniženja kamatne stope korisnik kredita blagovremeno biti obavešten na odgovarajući način, bez posebno pisanog obaveštenja upućenog korisniku kredita“, kao i odredba člana 1. stav 2. tog ugovora u delu kojim je ugovoreno „da će korisnik kredita sve plative iznose po tom ugovoru, kao što su dugovana glavnica i kamata, u skladu sa odredbama ovog ugovora“, otplaćivati „po prodajnom kursu banke važećem na dan konkretne otplate“, apsolutno ništave odredbe ugovora. Drugim stavom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je navedeni ugovor o kreditu, ništav u preostalom delu osim u delu u kom je sud utvrdio ništavost stavom prvim izreke. Trećim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4560/16 od 28.09.2016. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Drugim stavom izreke drugostepene presude, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da su član 3. stav 9. ugovora o kreditu u delu koji glasi „poslovne politike banke“ i član 1. stav 2. tog ugovora, u delu koji glasi „po prodajnom kursu banke važeći na dan konkretne otplate“, apsolutno ništave odredbe ugovora. Trećim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti stava 3. člana 9. ugovora o kreditu od 13.02.2008. godine u delu koji glasi „ugovorne strane saglasno utvrđuju da banka zadržava pravo da tokom trajanja ovog ugovora prilagođava kamatnu stopu u skladu sa merama NBS i tržišnih okolnosti, o čemu će u slučaju sniženja kamatne stope korisnik kredita blagovremeno biti obavešten na odgovarajući način, bez posebnog pisanog obaveštenja upućenog korisniku kredita, kao i člana 1. stav 2. tog ugovora u delu koji glasi „da će korisnik kredita sve plative iznose po tom ugovoru otplaćivati blagovremeno i u potpunoj saglasnosti sa odredbama tog ugovora“, odbijen kao neosnovan. Četvrtim stavom izreke odbijene su žalbe tužioca i tužene i potvrđeno je rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude. Poslednjim stavom izreke odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu i to u prvom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao korisnik kredita, zaključio sa tuženom, kao davaocem kredita, dana 13.02.2008. godine ugovor o kreditu br. ..., kojim je banka odobrila tužiocu kao korisniku kredita iznos od 56.271,25 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj, a tužilac se obavezao da kredit vrati u roku od 25 godina, isplaćujući mesečne anuitete, kao i kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi koja je u momentu zaključenja ugovora iznosila 4,91% na godišnjem nivou. U odredbi člana 3. stav 9. ugovora, banka je zadržala pravo promene kamatne stope u toku trajanja ugovora u skladu sa izmenama svoje poslovne politike, merama NBS i tržišnim okolnostima, pa je u periodu od dana zaključenja ugovora, pa do dana stupanja na snagu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, od tužioca naplaćivala veću kamatnu stopu od ugovorene, odnosno više od 4,91% na godišnjem nivou. Nakon stupanja na snagu pomenutog zakona, banka je počev od 01.12.2011. godine obračunavala kamatu po kamatnoj stopi utvrđenoj u procentu od 4,91% fiksno, na godišnjem nivou. Ovim ugovorom o kreditu, tužena je ugovorena sredstva kredita pustila u tečaj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan isplate sredstava, a korisnik kredita se obavezao, da otplaćuje iznose po ugovoru, dugovanu glavnicu i kamatu po prodajnom kursu banke važećem na dan svake otplate.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da su odredbe i to člana 3. stav 9. ugovora o kreditu u delu koji glasi „ugovorne strane saglasno utvrđuju da banka zadržava pravo da tokom trajanja ovog ugovora prilagođava kamatnu stopu u skladu sa izmenama poslovne politike banke, merama NBS i tržišnih okolnosti, o čemu će u slučaju sniženja kamatne stope korisnik kredita blagovremeno biti obavešten na odgovarajući način, bez posebnog pisanog obaveštenja upućenog korisniku kredita“, kao i odredba člana 1. stav 2. ugovora u delu kojim je ugovoreno „da će korisnik kredita sve plative iznose po tom ugovoru kao što su dugovana glavnica i kamata, u skladu sa odredbama tog ugovora otplaćivati po prodajnom kursu banke važećem na dan konkretne otplate“, apsolutno ništave odredbe, a odbio je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ugovor o kreditu ništav u preostalom delu. Primenom odredbi člana 103, 105. stav 1, 277. i 1065. ZOO, u vezi odredbi člana 46. stav 1. i 2, 47. i 50. stav 1. istog zakona, prvostepeni sud je zaključio da ugovorena promenljiva kamatna stopa koja se može povećavati u skladu sa neodredivim elementima – izmenama posebne politike banke, merama NBS i tržišnim okolnostima, predstavlja neodređen i neodrediv predmet obaveze korisnika kredita, zbog čega su takve odredbe ništave. To međutim nisu odredbe bez kojih ugovor ne može opstati, što znači da njihova ništavost ne povlači ništavost i samog ugovora, jer on može da opstane bez tih, ništavih odredbi koje nisu bile ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog kojih je ugovor zaključen. Odredba ugovora kojom je ugovoreno da će korisnik kredita rate otplaćivati po prodajnom kursu banke važećem na dan otplate, nisu u skladu sa prinudnim propisima i to načelom jednake vrednosti uzajamnog davanja propisanim članom 15. ZOO, imajući u vidu da je banka tužiocu sredstva kredita odobrila u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan „puštanja sredstava u tečaj“.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, drugostepeni sud je prihvatio stav prvostepenog u pogledu delimične ništavosti ugovora o kreditu zaključenog između stranaka i to odredbi ugovora koji se odnose na promenljivost kamatne stope u skladu sa poslovnom politikom banke, kao i odredbi koje se odnose na prodajni kurs banke prilikom otplate kredita, kao i stav prvostepenog suda u pogledu ništavosti ugovora o kreditu u celini. Što se tiče odredbi ugovora o kreditu kojim je banka zadržala pravo da tokom trajanja ugovora prilagođava kamatnu stopu u skladu sa merama NBS i tržišnim okolnostima, kao i odredbe člana 1. stav 2. ugovora kojim se korisnik kredita obavezao da će sve plative iznose po tom kreditu plaćati u skladu sa odredbama tog ugovora, drugostepeni sud je ocenio da su te odredbe u skladu sa članom 307. stav 1. ZOO, kojim je propisano da se ispunjenje sastoji u izvršenju onoga što čini sadržinu obaveze, te niti je dužnik može ispuniti nečim drugim, niti poverilac može zahtevati nešto drugo, a ugovor, u smislu člana 148. stav 1. istog zakona, stvara prava i obaveze za ugovorne strane, kao i da je saglasno članu 50. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ugovorom o kreditu ostavljeno trećem licu, u ovom slučaju Narodnoj banci Srbije i tržišnim okolnostima, da odredi kamatnu stopu. Iz tih razoga je preinačio prvostepenu presudu odbijanjem tužbenog zahteva da se utvrdi ništavost ugovora u odnosu na pomenute odredbe.

Razlozi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Pobijanom presudom je na utvrđeno činjenično stanje, koje se ne može pobijati revizijom, pravilno primenjeno materijalno pravo kada je utvrđena delimična ništavost navedenih odredbi ugovora o kreditu koje su protivne prinudnim normama i opštim načelima ugovornog prava, pravilno odbijajući tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kreditu u celini, a iz razloga koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Ugovor o kreditu u dinarima sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima i promenljivom ugovornom kamatnom stopom, zaključenim između parničnih stranaka je po svojoj vrsti, prirodi i sadržini ugovornih obaveza banke i korisnika kredita regulisan odredbama člana 1065. u vezi člana 395. ZOO i člana 25. stav 1. i 34. u vezi člana 2. tačka 24. Zakona o deviznom poslovanju. Radi se o ugovoru po pristupu u kojem je osnovne i obavezne elemente ugovora sačinila banka kao davalac finansijske usluge (kredita), a korisnik te usluge (kredita) je prihvatio unapred određene uslove ugovora, čime se smatra da je postignuta saglasnost volja ugovorača za zaključenje ugovora.

Ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli i promeni kamatne stope stipulisane su radi zaštite banke i očuvanja realne vrednosti odobrenog i isplaćenog dinarskog iznosa korisniku kredita. Nezavisno od ovakve sadržine ugovornih obaveza i načina ugovaranja, ugovor o bankarskom kreditu kao dvostrano teretni ugovor i u slučaju ugovorene valutne klauzule i promene kamatne stope, mora da poštuje osnovna načela ugovornog prava, kao i prinudne norme koje se odnose na predmet ugovorne novčane obaveze. Ugovaranje promenljive kamatne stope nejasnim i nepotpunim formulacijama u pogledu načina određivanja visine ugovorne kamate, koje je protivno načelima savesnosti i poštenja i ravnopravnosti ugovornih strana, nije dopušteno, jer je protivno prinudnim normama obligacionog prava (član 46, 47. i 50. ZOO).

Međutim, suprotno navodima revizije, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da utvrđenje ništavosti osporenih odredbi ugovora u odnosu na promenljivost kamatne stope u skladu sa poslovnom politikom banke, kao i odredbi koje se odnose na isplatu obaveza po kreditu po prodajnom kursu banke važećem na dan isplate, ne utiče na opstanak i pravno dejstvo ugovora zaključenog između stranaka u pogledu izvršenja onih ugovornih obaveza koje su u skladu sa osnovnim načelima ugovornog prava i prunudnim propisima. Neosnovano se revizijom ukazuje na ništavost odredbe ugovora o kreditu kojom je predviđena mogućnost banke da u slučaju docnje naplaćuje zateznu kamatu po stopi većoj od one koja je prpisana zakonom, odnosno da u slučaju da je ugovorena kamatna stopa viša od zatezne kamate, ugovorena kamata teče i nakon što korisnik kredita dospe u docnju (član 9. stav 1. ugovora). Ovo zbog toga što je odredbom člana 277. stav 2. ZOO, prpisano da ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje. Navodi revizije tužioca o tome da je ova odredba zakona „brisana kao neustavna“ nisu osnovani, a navodi revizije da je odredba o kamati bitan element ugovora, ne dovodi u sumnju pravilan zaključak nižestepenih sudova u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o kreditu u celini. Naime, predmetni ugovor sadrži odredbu o kamati u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je u članu 3. koji propisuje kamatu, korisnik kredita preuzeo obavezu da, na dugovanu glavnicu kredita, banci plati kamatu po efektivnoj kamatnoj stopi koja na dan zaključenja tog ugovora iznosi 4,91% na godišnjem nivou, počev od dana puštanja kredita u tečaj. Ta odredba ugovora nije ništava, nego je ništav deo odredbe člana 3. u tački 9. u kom je banka zadržala za sebe pravo da prilagođava kamatnu stopu u skladu sa izmenama svoje poslovne politike, a ta odredba svakako nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je tužilac ugovor sa bankom zaključio, te ništavost te odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora u celini.

Iz navedenih razloga, imajući u vidu da se ostalim revizijskim navodima ponavljaju žalbeni navodi koji su od strane drugostepenog suda pravilno ocenjeni, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odbio reviziju tužioca kao neosnovanu, kao što je navedeno i u izreci ove presude, kao i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, saglasno članu 165. u vezi člana 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić